А ШТА БИ ДА НИЈЕ БИЛО МЕНЕ?
Борис Тадић поставља питање:
„Шта би Александар Вучић данас радио да није било мене?“
Политички тачан, мада непријатан одговор гласи:
без периода власти Бориса Тадића и Демократске странке, Александар Вучић не би постао оно што је данас.
Управо у том периоду извршена је суштинска трансформација политичког система Републике Србије. Под плаштом европских интеграција и демократских реформи успостављен је модел власти који је омогућио контролисану смену политичких актера, али не и промену политичке суштине. Кроз партијске, медијске и безбедносне канале, чији је координатор био Мики Ракић као центар реалне моћи, створен је институционални и кадровски оквир из ког је касније настала Српска напредна странка.
Српска напредна странка у том смислу не представља прекид, већ континуитет. Она је завршна фаза процеса започетог током власти Демократске странке — спој дела радикалске структуре и првог ешалона бивше демократске елите. Такав модел омогућио је концентрацију моћи на врху, политичку прихватљивост према иностранству и контролу друштва кроз институције и медије.
Из геополитичког угла, ова трансформација била је у складу са интересима водећих западноевропских центара моћи. Циљ није била демократска еманципација Србије, већ њена предвидљивост: слабљење Српске радикалне странке као нестабилног фактора, наставак политике уступака по питању Косова и Метохије, редефинисање положаја Републике Српске унутар Босне и Херцеговине и економска зависност кроз модел страних инвестиција и субвенционисане радне снаге.
Последице тог модела данас су јасне: деиндустријализација, урушавање домаће пољопривреде, зависност од страних корпорација и претварање грађана Србије у јефтину радну снагу у сопственој држави. Инфраструктурни пројекти, представљени као развој, често служе као механизам концентрације новца и моћи, а не као одговор на стварне потребе друштва.
Зато питање „шта би било да није било мене“ није реторичко, већ историјско.
Историја се не брише. Политичка одговорност не нестаје — она се преноси.
Борис Тадић није супротност Александру Вучићу.
Он је један од предуслова његовог политичког настанка.
Алексић Небојша
председник
Савеза слободних синдиката Србије
А ЧТО БЫ БЫЛО, ЕСЛИ БЫ МЕНЯ НЕ БЫЛО?
Борис Тадич задаёт вопрос:
«Чем бы сегодня занимался Александр Вучич, если бы не я?»
Политически точный, хотя и неудобный ответ таков:
без периода правления Бориса Тадича и Демократической партии Александр Вучич не стал бы тем, кем он является сегодня.
Именно в тот период произошла ключевая трансформация политической системы Сербии. Под лозунгами европейской интеграции была создана модель власти, обеспечившая смену акторов без изменения сути политики. Через партийные, медийные и силовые каналы, координируемые Микием Ракичем как центром реальной власти, был сформирован институциональный и кадровый каркас, из которого позже возникла Сербская прогрессивная партия.
В этом смысле Сербская прогрессивная партия — не разрыв, а продолжение. Она является завершающим этапом процесса, начатого Демократической партией: союзом части радикальной структуры и высшего эшелона бывшей демократической элиты. Такая конструкция обеспечила концентрацию власти, внешнюю политическую приемлемость и внутренний контроль.
С геополитической точки зрения эта трансформация соответствовала интересам ведущих западноевропейских центров силы. Речь шла не о демократизации Сербии, а о её управляемости: ослаблении Сербской радикальной партии, продолжении уступок по вопросу Косово и Метохии, изменении статуса Республики Сербской и формировании экономической зависимости через иностранные инвестиции и дешёвую рабочую силу.
Последствия очевидны: деиндустриализация, упадок сельского хозяйства и превращение граждан Сербии в наёмную рабочую силу в собственной стране. Инфраструктурные проекты всё чаще служат концентрации ресурсов, а не общественным интересам.
Историю нельзя отменить вопросами.
Политическая ответственность имеет преемственность.
Борис Тадич — не альтернатива Александру Вучичу.
Он — одно из условий его появления.
Алексић Небојша
председатель
Союза свободных профсоюзов Сербии
WHAT WOULD IT BE IF I HADN’T BEEN THERE?
Boris Tadić asks:
“What would Aleksandar Vučić be doing today if it weren’t for me?”
The politically accurate, though uncomfortable, answer is clear:
without the period of Boris Tadić’s rule and the Democratic Party, Aleksandar Vučić would not have become what he is today.
It was during that period that Serbia’s political system underwent its decisive transformation. Under the banner of European integration, a model was created that allowed for a change of political actors without a change of political substance. Through party, media, and security channels—coordinated by Miki Rakić as a center of real power—an institutional and кадровски framework was built from which the Serbian Progressive Party later emerged.
In that sense, the Serbian Progressive Party is not a rupture but a continuation. It represents the final stage of a process initiated under the Democratic Party: a merger of parts of the radical structure with the top tier of the former democratic elite. This model enabled the concentration of power, international acceptability, and internal control.
From a geopolitical perspective, this transformation aligned with the interests of major Western European power centers. The objective was not Serbia’s democratization, but its predictability: weakening the Serbian Radical Party, continuing concessions regarding Kosovo and Metohija, reshaping the position of Republika Srpska, and deepening economic dependency through foreign investment and subsidized labor.
The consequences are visible today: deindustrialization, the decline of domestic agriculture, and the reduction of citizens to cheap labor in their own country. Infrastructure projects, presented as development, often function as mechanisms for the concentration of money and power rather than serving real social needs.
History cannot be erased by rhetoric.
Political responsibility does not disappear — it continues.
Boris Tadić is not the opposite of Aleksandar Vučić.
He is one of the political preconditions of his rise.
Aleksić Nebojša
President
Confederation of Free Trade Unions of Serbia
