Власт и опозиција – два лица истог картела

Српска политичка сцена већ више од две деценије функционише као затворен мафијашки картел у коме и власт и тзв. опозиција играју унапред договорену представу. Глуме сукоб, деле плен.

- Исти финансијери.

- Исти саветници.

- Исте безбедносне везе.

Зато опозиција никада не иде до краја. Зато се афере гасе уместо да експлодирају. Зато су Ђилас, Јеремић, Тадић и слични „опозиционари“ бивши део система који сада чекају други круг пљачке.

Институције? Не, филијале мафије.

Сваки покушај стварања аутентичне политичке снаге – која не дугује ништа амбасадама, тајкунима или безбедњацима – бива:

– Медијски игнорисан,

– Саботиран изнутра,

– Или безбедносно притиснут.

РЕМ, РИК, АПР, МУП? То су чувари капије који одлучују ко „сме“ да постане релевантан, а ко ће остати „невидљив“.

Нема идеологије – има пара.

Они не верују ни у левицу ни у десницу. Њих занима само буџет и контрола тржишта:

– Акцизе, гориво, некретнине, јавне набавке,

– Судије, тужиоци, медији, оглашавање...

У тој расподели СНС и Ђиласова опозиција су саиграчи, не противници.

Зашто нема места за нове играче?

Јер нове снаге кваре рачуницу. Зато:

– Покушају да их купе,

– Ако не успе – покушају да их униште,

– Ако преживе – гурају их у илегалу.

Закључак: Србија је заробљена држава.

Заробљена од партијско-безбедносно-медијског картела који дели улоге, лову и лажи.

Ако се аутентична снага икада појави, неће имати простора за сарадњу – већ само за судар.

И зато:

Мора бити потпуно независна,

Отпорна на уцене, параф и етикете,

И мора градити паралелни систем – медијски, финансијски и организационо.

Јер ово више није борба партија. Ово је борба против картела.

Власть и оппозиция — два лица одного картеля

Политическая сцена Сербии уже более двух десятилетий функционирует как закрытый мафиозный картель, где власть и так называемая оппозиция разыгрывают заранее согласованное шоу. Притворный конфликт — общий куш.

- Одни и те же финансисты.

- Те же советники.

-Те же связи в спецслужбах.

Поэтому оппозиция никогда не идёт до конца. Скандалы затираются, а не раскрываются. А Джилас, Йеремич, Тадич и прочие — это старые фигуры системы, ждущие второго раунда грабежа.

Институты? Нет, филиалы мафии.

Любая попытка создать подлинную политическую силу, не зависящую от посольств, олигархов или спецслужб, обречена:

– Игнорируется СМИ,

– Саботируется изнутри,

– Подвергается давлению.

REM, RIK, APR, МВД? Это стражи ворот, определяющие, кто имеет право быть услышанным, а кто останется невидимкой.

Никакой идеологии — только деньги.

Они не верят ни в левых, ни в правых. Их интересует только бюджет и контроль над рынками:

– Акцизы, топливо, недвижимость, тендеры,

– Судьи, прокуроры, медиа, реклама...

В этой схеме СНС и оппозиция Джиласа — партнёры, а не враги.

Почему нет места новым игрокам?

Потому что новые силы портят расклад. Поэтому:

– Их пытаются купить,

– Если не выйдет — уничтожить,

– Если выживут — вытеснить в тень.

Вывод: Сербия — захваченное государство.

Захвачено партийно-безопасностно-медийным картелем, который делит роли, деньги и ложь.

Если появится подлинная сила — ей не будет места для компромисса, только — для конфликта.

И потому:

Она должна быть полностью независимой,

Устойчивой к шантажу и ярлыкам,

И должна построить параллельную систему — медийную, финансовую и организационную.

Потому что это уже не борьба партий — это борьба против картеля.

Government and Opposition – Two Faces of the Same Cartel

For over two decades, the Serbian political scene has functioned as a closed mafia-style cartel where both the ruling party and the so-called opposition stage a prearranged performance. They pretend to clash — while dividing the spoils.

- Same financiers.

- Same advisors.

- Same security connections.

That’s why the opposition never goes all the way. Scandals get buried instead of exposed. And figures like Đilas, Jeremić, Tadić? Old system players waiting for round two of the robbery.

Institutions? No, mafia branches.

Every attempt to build a genuine political force — one not indebted to embassies, oligarchs, or intelligence services — gets:

– Ignored by the media,

– Sabotaged from within,

– Or crushed by pressure.

REM, RIK, APR, Ministry of Interior? These are gatekeepers, deciding who is allowed to be seen — and who stays invisible.

No ideology – just money.

They believe in neither left nor right. What they care about is the budget and control over markets:

– Excise goods, fuel, real estate, public procurement,

– Judges, prosecutors, media, advertising...

In this division of power, SNS and Đilas’ opposition are teammates — not adversaries.

Why is there no room for new players?

Because new forces ruin the deal. That’s why:

– They try to buy them off,

– If that fails, they try to destroy them,

– And if they survive, they push them into the shadows.

Conclusion: Serbia is a captured state.

Captured by a party–security–media cartel that divides roles, wealth, and lies.

If a real force ever emerges, it will find no place for compromise – only for collision.

Therefore:

It must be entirely independent,

Immune to threats, signatures, and labels,

And must build a parallel system — media, financial, and organizational.

Because this is no longer a battle of parties. It is a battle against the cartel.