Savez Slobodnih Sindikata SrbijeПОЗИВ НА ДИЈАЛОГ – ОДГОВОРНОСТ ИЗНАД СВЕГА Савез слободних синдиката Србије упутио је званичан позив државном врху на хитан друштвени дијалог, у циљу очувања институционалне стабилности и спречавања социјалних и економских потреса који прете да се разгоре у наредним месецима. log Post Description
Savez Slobodnih Sindikata SrbijeNew оштовани господине Вуковићу, Тачно је – радници у Србији данас живе тешко. Тачно је – минималац није достојан човека. Тачно је и то да су марже, акцизе и фискална оптерећења на привреду – безобразно високи.
Savez Slobodnih Sindikata SrbijeЗВАНИЧНА ОБЈАВА САВЕЗА СЛОБОДНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ Док су синдикати ћутали, власт и опозиција су заједно понижавали радника Од 1990. године до данас, смењивале су се власти и опозиције, системи и реторике. Али нешто је остало исто: радник је стално био понижен, искоришћен и гурнут на маргину.
Savez Slobodnih Sindikata SrbijeШта говори слаб одзив на првомајски протест? Протести поводом 1. маја, Међународног празника рада, које су ове године заједнички организовали највећи синдикати Србије и студентске организације, окупили су – у зависности од извора – између 5.600 и 18.000 људи. Чак и да прихватимо највишу процену Архива јавних скупова, јасно је да је број далеко испод потенцијала синдикалног организовања у земљи са преко пола милиона формално синдикално организованих радника. Зашто? Одговор лежи у дубоком и вишеслојном неповерењу које данас постоји између радништва и синдикалних центарала. Флерт синдикалних вођа са влашћу – тиха издаја радника Годинама уназад, челници највећих синдиката учествују у институционалном дијалогу који служи више као кулиса него као борбено синдикално деловање. Састанци са владом, заједничке радне групе, „социјални дијалог“ – све то користи политичким елитама да покажу привид легитимности, док радници све чешће остају без конкретне заштите и осећаја да их неко заиста представља. Уместо конфронтације и притиска, многи синдикални лидери бирају сарадњу са извршном влашћу – не због радника, већ због личних привилегија, политичког позиционирања и финансијских користи. Синдикални врх се претвара у политички сервис, а не у борбену организацију. Такво понашање разара кредибилитет синдиката и обесмишљава саму идеју солидарности. „Зашто бих ишао кад ништа неће променити?“ Ова реченица одзвања међу радницима више од било каквог позива на протест. Људи не верују да протест организован од стране „кућних љубимаца власти“ може имати смисла. У очима просечног радника, синдикати су данас више део система против кога би требало да се боре. Уз то, у атмосфери страха од губитка посла, партијске контроле и клијентелизма, одсуство аутентичног синдикалног лидерства води пасивизацији. Студенти као показатељ потенцијала, али и немоћи Прикључивање студентских организација јесте позитиван сигнал, али и показатељ да синдикати сами више не могу покренути масе. Без свежег ветра са улице, синдикални протест би био још мањи. Но, ни студенти немају снагу да мобилишу десетине хиљада људи, јер немају институционалну снагу ни медијску подршку. Закључак: криза поверења, не воље Ниски бројеви на протестима нису последица лењости грађана, већ дубоког неповерења. Грађани су свесни неправде, али не виде ни синдикате ни опозицију као кредибилне носиоце промене. Синдикално руководство мора да бира: или ће наставити да служе као параван властима – и бити све ирелевантнији – или ће вратити легитимитет борбом на терену, отпором и транспарентношћу. Први мај 2025. неће се памтити по масовности, али би могао постати прекретница – ако неко коначно схвати да се ауторитет не добија функцијом, већ жртвом и храброшћу. Алексић Небојша председник Савез слободних синдиката Србије