Континуитет власти од 1990. до данас

Континуитет власти од 1990. до данас

Србија формално мења власти, али суштински — од 1990. до данас — државом управља исти политички и кадровски континуитет. Страначке заставе су се смењивале, али мрежа моћи, административни слој, интересне групе и навике управљања остале су исте: од 90-их, преко транзиције 2000-их, па све до данашње централизације власти под СНС-ом.

Систем није изграђен да буде праведен, него да буде самooдржив. У таквом систему, партијска лојалност постаје важнија од закона, а институције често функционишу као продужене руке политичке воље. То је механизам који није створио СНС, али га је довео до савршенства.

У том контексту, појављивање независног синдиката са јасним ставом, правним аргументима и јавном видљивошћу — као што је Савез слободних синдиката Србије — постаје нешто што овај модел власти не може да уклопи.

Зашто режим гура Савез слободних синдиката Србије и његовог председника у медијску и институционалну блокаду?

Разлози су системски, не лични.

Зато што независан синдикат не може бити контролисан партијским каналима.

За власт која почива на вертикалној контроли, сваки субјект који функционише без страначке директиве представља ризик.

Зато што одбрана радничких права директно доводи у питање начин управљања јавним ресурсима.

Тамо где постоји злоупотреба, синдикат је препрека. Тамо где постоји неправда, синдикат је сведок.

Зато што Савез слободних синдиката Србије одбија да игра улогу “декоративног” или партијски приручног синдиката.

Власт је навикла на синдикате који ћуте, пристају, или чекају сигнал „одозго“.

Овде тога нема.

Зато што се мој лични сукоб са системским неправдама није завршио на папиру — већ је документован, јаван и међународно видљив.

Мораторијум тишине који систем намеће није тишина мог избора.

Зато што режим жели да из медијског простора уклони све што не може да предвиди.

Политика не трпи непредвидиве играче.

А синдикат који није под контролом — увек је непредвидив.

Где је простор за Савез слободних синдиката Србије?

Баш тамо где режима највише боли:

у чињеницама,

у праву,

у документима,

у јавности,

у међународним институцијама,

у томе што радник који проговори — руши тишину која одржава систем.

Политички континуитет од 1990. до данас показао је да се власти смењују, а неправде остају.

Синдикат није ту да се допадне власти — већ да је подсећа на оно што она најрадије заборавља:

радник је темељ државе.

Алексић Небојша

председник Савеза слободних синдиката Србије

Непрерывность власти в Сербии с 1990 года по настоящее время

Формально в Сербии менялись партии, но фактически с 1990 года сохраняется единая политическая и кадровая линия. Власть переходила от социалистов к оппозиции 2000-х годов, затем к новым политическим силам — однако ключевые структуры влияния, административные сети и методы управления оставались прежними.

Современная власть под руководством SNS и Александра Вучича действует в этой унаследованной системе, усиливая её черты: политическую централизацию, зависимость институтов от партийных решений и практику, где лояльность важнее закона. Это не новая модель — это кульминация старой.

В такой системе независимый профсоюз становится нежелательным элементом. Не потому что угрожает власти, а потому что не вписывается в логику контроля.

Почему режим стремится вытеснить Конфедерацию свободных профсоюзов Сербии и её председателя из медийного и институционального пространства?

Причины структурные:

Независимый профсоюз нельзя встроить в партийные механизмы.

Для централизованной власти это всегда риск.

Защита работников автоматически ставит под вопрос способы управления государственными и муниципальными системами.

Там, где есть злоупотребления, профсоюз — свидетель.

Профсоюз отказывается быть “декоративной” структурой.

Власть привыкла к управляемым и тихим организациям.

Здесь — иной подход.

Личные конфликты с системными злоупотреблениями стали публичными и документированными.

Это разрушает желаемую тишину вокруг проблем труда.

Система стремится устранить всё непредсказуемое.

А независимый профсоюз — всегда непредсказуем.

Где здесь пространство для нашего профсоюза?

Там, где власть не может его закрыть:

в праве,

в документах,

в международных институтах,

в публичности,

в защите тех, кого политика не слышит.

Смена власти не меняет судьбу работника.

Поэтому независимый профсоюз становится тем голосом, который нельзя погасить административным приказом.

Алексич Небойша

председатель Конфедерации свободных профсоюзов Сербии

Continuity of Power in Serbia from 1990 to the Present

Serbia has changed ruling parties several times since 1990, but the deeper political and administrative structure has remained the same. Governments came and went — socialists, transitional opposition, new political blocs — yet the networks of influence, managerial layers and modes of governance largely persisted.

The current system led by SNS and Aleksandar Vučić operates within this inherited framework, strengthening its key features: centralized control, institutional dependency on political structures, and a model in which loyalty often outweighs the rule of law. This is not a new reality — it is the culmination of an old pattern.

Within such a system, an independent trade union becomes a structural inconvenience. Not because it destabilizes the state, but because it refuses to fit into a controlled political architecture.

Why does the regime attempt to push the Confederation of Free Trade Unions of Serbia and its president into media and institutional blockade?

The reasons are structural:

An independent union cannot be subordinated to party mechanisms.

For a centralized political system, this is perceived as a risk.

Defending workers’ rights exposes the weaknesses of how public institutions are managed.

Where there is abuse, a union becomes a witness.

The union refuses to act as a symbolic or politically convenient organization.

Power prefers predictable, compliant actors.

Documented conflicts with systemic injustices break the enforced silence around workers’ issues.

Political systems attempt to eliminate unpredictability.

An independent union is inherently unpredictable.

Where is the space for our union?

Exactly where political control cannot easily suppress it:

in the law,

in documentation,

in international frameworks,

in public visibility,

in representing those who are otherwise unheard.

Governments change, but workers' struggles remain.

An independent union is not a political instrument — it is a necessity for any society that claims to protect its citizens.

Nebojša Aleksić

President of the Confederation of Free Trade Unions of Serbia