ОТВОРЕНО ПИСМО РУСКОМ НАРОДУ И ДРЖАВНОМ ВРХУ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

ОТВОРЕНО ПИСМО РУСКОМ НАРОДУ И ДРЖАВНОМ ВРХУ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

ОТВОРЕНО ПИСМО РУСКОМ НАРОДУ И ДРЖАВНОМ ВРХУ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕSavez Slobodnih Sindikata Srbije
Published on: 03/05/2025

Поштована браћо и сестре Руског народа, уважени представници Руске Федерације, У име Савеза слободних синдиката Србије и у своје лично име, као син народа који није заборавио шта значи отпор, страдање и слобода — обраћам вам се поводом 9. маја, Дана победе, из Србије, земље натопљене крвљу недужних. На дан када цео слободни свет слави слом фашизма, ми Срби не можемо и не смемо да ћутимо. Док се многи окрећу од вас, ми остајемо на линији истине. Јер истина је да без Совјетског Савеза, без руских жртава и без моралног става вашег народа, слободе у Европи не би било. Као председник независног и опозиционог синдиката у Србији, сведочим да није лако носити се с притисцима. Није лако нићи из земље у којој су и власт и већи део опозиције под директним директивама Запада и западних амбасада у Србији. Али ми нисмо овде због лаког — ми смо ту због исправног. Данас, када многи у Србији ћуте не би ли се додворили амбасадама западних земаља у нашој земљи, ми из Србије шаљемо глас: Ми смо са вама, браћо Руси. У борби против зла, у одбрани истине, у части према прецима. Русија не сме бити сама. Није била 1941, није данас. Ми нисмо велики, али смо доследни. И нисмо број, али смо савест. Слобода и истина не траже дозволу. С поштовањем и братским поздравом, Небојша Алексић Председник Савеза слободних синдиката Србије --- ОТКРЫТОЕ ПИСЬМО РУССКОМУ НАРОДУ И ГОСУДАРСТВЕННОМУ РУКОВОДСТВУ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ Уважаемые братья и сёстры русского народа, достойные представители Российской Федерации, От имени Союза свободных профсоюзов Сербии и от себя лично, как сын народа, который не забыл, что значит сопротивление, страдание и свобода — обращаюсь к вам по случаю 9 мая, Дня Победы, из Сербии, земли, пропитанной кровью невинных. В день, когда весь свободный мир празднует крах фашизма, мы, сербы, не можем и не должны молчать. Пока многие отворачиваются от вас, мы остаёмся на стороне истины. Потому что истина в том, что без Советского Союза, без русских жертв и без нравственной позиции вашего народа, свободы в Европе бы не было. Как председатель независимого и оппозиционного профсоюза в Сербии, я свидетельствую — нелегко справляться с давлением. Нелегко вырастать на земле, где и власть, и большая часть оппозиции подчиняются прямым указаниям Запада и западных посольств в Сербии. Но мы здесь не ради лёгкого пути — мы здесь ради правильного. Сегодня, когда многие в Сербии молчат, пытаясь угодить посольствам западных стран в нашей стране, мы из Сербии посылаем голос: Мы с вами, братья русские. В борьбе против зла, в защите истины, в честь предков. Россия не должна остаться одна. Она не была одна в 1941 году — не одна и сегодня. Мы не велики, но мы последовательны. Мы не число — мы совесть. Свобода и истина не просят разрешения. С уважением и братским приветом, Небойша Алекcич Председатель Союза свободных профсоюзов Сербии --- OPEN LETTER TO THE RUSSIAN PEOPLE AND THE STATE LEADERSHIP OF THE RUSSIAN FEDERATION Dear brothers and sisters of the Russian people, esteemed representatives of the Russian Federation, On behalf of the Union of Free Trade Unions of Serbia, and in my own name, as a son of a nation that has not forgotten the meaning of resistance, suffering, and freedom — I address you on the occasion of May 9th, Victory Day, from Serbia, a land soaked in the blood of the innocent. On a day when the entire free world celebrates the defeat of fascism, we Serbs cannot and must not remain silent. While many turn their backs on you, we stand on the side of truth. Because the truth is this: without the Soviet Union, without the Russian sacrifices, and without the moral stance of your people, there would be no freedom in Europe. As the president of an independent and opposition trade union in Serbia, I testify that it is not easy to endure pressure. It is not easy to rise from a land where both the government and the majority of the opposition follow direct orders from the West and Western embassies in Serbia. But we are not here for what is easy — we are here for what is right. Today, while many in Serbia remain silent in an attempt to curry favor with the embassies of Western countries on our soil, we from Serbia raise our voices: We stand with you, Russian brothers. In the fight against evil, in defense of truth, in honor of our ancestors. Russia must not stand alone. It didn’t in 1941, and it does not today. We are not mighty, but we are steadfast. We are not many, but we are conscience. Freedom and truth do not ask for permission. With respect and fraternal greetings, Nebojša Aleksić President of the Union of Free Trade Unions of Serbia

Sindikalne Vesti
Селективна солидарност – болест српског синдикализма

Селективна солидарност – болест српског синдикализма

Селективна солидарност – болест српског синдикализмаSavez Slobodnih Sindikata Srbije
Published on: 02/05/2025

Селективна солидарност – болест српског синдикализма Један од највећих парадокса српског синдикализма данас јесте чињеница да се неки од његових најгласнијих самопроглашених представника, који себе представљају као „глас радника у парламенту“, оглушују управо онда када се од њих очекује да подигну глас. Док се јавно позивају на радничку солидарност, борбу и заједништво, истовремено ћуте када њихови дојучерашњи саборци – синдикалци који су се стварно борили на терену, у јавним предузећима, међу радницима – бивају отпуштени, прогоњени и изложени репресији. Ћутање у тим тренуцима није случајност. То је избор. И тај избор говори много више од сваке изјаве у медијима, од сваке конференције за штампу и од сваког статуса на друштвеним мрежама. Јер онај ко заиста представља раднике, не може да бира за кога ће се борити. Не постоји „погодна солидарност“. Јавност се можда сећа како су у једном случају исти ти гласни „заступници радника“ бурно реаговали на прогон једног официра који је био користан у њиховим страначким пројектима. Подршка је била моментална, медијски експонирана и политички профитабилна. Али када је радник без медијске пажње, без страначке позадине, и без могућности да „узврати“ – тад настаје мук. Тада више нема саопштења, нема позива на протест, нема осуде. Само тишина. То није синдикализам. То је политичка калкулација. А све то постаје још јасније када се зна да је исти тај врли синдикални моралиста, који данас друге проглашава „сендвичарима“ и оптужује за „продају душе“, пре само неколико година у једном земунском ресторану, преко кума, покушавао да се понуди председнику државе. Тада нису сметали ни систем, ни режим, ни власт – јер је била у питању лична корист. Али сада, када неко други добије подршку без климоглаве сервилности, онда то постаје „издаја радничке борбе“. Синдикална солидарност се не гради на личним диловима у кафанама, нити на двоструким аршинима. Она се гради на принципима – или је има, или је нема. Српски радници све јасније виде разлику између искрене борбе и личне сцене за промоцију. Између оних који гину кад нико не гледа, и оних који причају само кад им то доноси поене. Савез слободних синдиката Србије неће ћутати. Не због освете. Не због ривалства. Већ због истине – и због радника који и даље верују да синдикат треба да буде зид, а не огледло! Алексић Небојша председник Савез слободних синдиката Србије

Sindikalne Vesti
Шта говори слаб одзив на првомајски протест?

Шта говори слаб одзив на првомајски протест?

Шта говори слаб одзив на првомајски протест?Savez Slobodnih Sindikata Srbije
Published on: 02/05/2025

Шта говори слаб одзив на првомајски протест? Протести поводом 1. маја, Међународног празника рада, које су ове године заједнички организовали највећи синдикати Србије и студентске организације, окупили су – у зависности од извора – између 5.600 и 18.000 људи. Чак и да прихватимо највишу процену Архива јавних скупова, јасно је да је број далеко испод потенцијала синдикалног организовања у земљи са преко пола милиона формално синдикално организованих радника. Зашто? Одговор лежи у дубоком и вишеслојном неповерењу које данас постоји између радништва и синдикалних центарала. Флерт синдикалних вођа са влашћу – тиха издаја радника Годинама уназад, челници највећих синдиката учествују у институционалном дијалогу који служи више као кулиса него као борбено синдикално деловање. Састанци са владом, заједничке радне групе, „социјални дијалог“ – све то користи политичким елитама да покажу привид легитимности, док радници све чешће остају без конкретне заштите и осећаја да их неко заиста представља. Уместо конфронтације и притиска, многи синдикални лидери бирају сарадњу са извршном влашћу – не због радника, већ због личних привилегија, политичког позиционирања и финансијских користи. Синдикални врх се претвара у политички сервис, а не у борбену организацију. Такво понашање разара кредибилитет синдиката и обесмишљава саму идеју солидарности. „Зашто бих ишао кад ништа неће променити?“ Ова реченица одзвања међу радницима више од било каквог позива на протест. Људи не верују да протест организован од стране „кућних љубимаца власти“ може имати смисла. У очима просечног радника, синдикати су данас више део система против кога би требало да се боре. Уз то, у атмосфери страха од губитка посла, партијске контроле и клијентелизма, одсуство аутентичног синдикалног лидерства води пасивизацији. Студенти као показатељ потенцијала, али и немоћи Прикључивање студентских организација јесте позитиван сигнал, али и показатељ да синдикати сами више не могу покренути масе. Без свежег ветра са улице, синдикални протест би био још мањи. Но, ни студенти немају снагу да мобилишу десетине хиљада људи, јер немају институционалну снагу ни медијску подршку. Закључак: криза поверења, не воље Ниски бројеви на протестима нису последица лењости грађана, већ дубоког неповерења. Грађани су свесни неправде, али не виде ни синдикате ни опозицију као кредибилне носиоце промене. Синдикално руководство мора да бира: или ће наставити да служе као параван властима – и бити све ирелевантнији – или ће вратити легитимитет борбом на терену, отпором и транспарентношћу. Први мај 2025. неће се памтити по масовности, али би могао постати прекретница – ако неко коначно схвати да се ауторитет не добија функцијом, већ жртвом и храброшћу. Алексић Небојша председник Савез слободних синдиката Србије

Sindikalne Vesti
РОШТИЉ УМЕСТО ПРОТЕСТА

РОШТИЉ УМЕСТО ПРОТЕСТА

РОШТИЉ УМЕСТО ПРОТЕСТАSavez Slobodnih Sindikata Srbije
Published on: 02/05/2025

РОШТИЉ УМЕСТО ПРОТЕСТА Колапс синдикалне културе и страх од одмазде У Србији, синдикати су деценијама разарани изнутра – кооптацијом, корупцијом и лажном лојалношћу. Они који су остали доследни и слободни, попут Савеза слободних синдиката Србије, сведоци су медијске и институционалне блокаде, док се истовремено промовишу такозвани „послушни“ синдикати који служе као параван. Многи радници, чак и када знају да су изманипулисани, не желе да се изложе. Страх од отказа, мобинга или стигматизације у радној средини јачи је од гласа савести. Роштиљ је безбедан. Протест – није. Деполитизација радничке класе Системски је наметнута логика да се радник не сме бавити политиком. Тај наратив подржавају и власт и део „грађанске“ опозиције – јер обострано не желе радничку масу која има свест, храброст и капацитет да се организује. Тако радник постаје само потрошач, не и субјекат промене. Првомајски роштиљ уместо протеста постаје симбол тог неутрализованог радништва. Празник рада је претворен у дан нерада – и заборава. . Медијска блокада и изградња паралелне стварности Слободарски синдикати, као што је Савез слободних синдиката Србије, не добијају медијски простор. Њихова саопштења се игноришу, лидери се сатанизују или бришу. Истовремено, телевизије са националном фреквенцијом шире наратив о „добром животу“ и „рекордној запослености“, иако реалност говори супротно – бедни уговори, минималци, прерасподела рада, угрожена безбедност на раду. У том амбијенту, роштиљ делује као логично бекство. Од стварности. Од борбе. Од себе. Шта (не) значи избор роштиља? Роштиљ није проблем сам по себи. Али је проблем када замени солидарност. Када одбаци отпор. Када постане изговор за апатију и подилажење наметнутом поретку. Роштиљ уместо протеста је чин који, иако делује безазлено, представља капитулацију духа. Он је избор да се ћути док други одлучују о твојој плати, пензији, безбедности и будућности деце. Има ли наде? Да. Али не у већини. Него у мањини која одбија да буде део масе. У синдикалцима који не пристају. У радницима који се учлањују у независне синдикате. У онима који знају да права не падају с неба – већ се освајају. Савез слободних синдиката Србије неће палити роштиљ, већ упорно пали пламен отпора. То је пут тежи, али једини достојан. Алексић Небојша председник Савез слободних синдиката Србије

Sindikalne Vesti