Лопов и „лопови“
Лопов и „лопови“
Годинама се у јавности као мантра понавља једна иста оптужба – да је Драган Ђилас „украо 619 милиона“. Без пресуде. Без оптужнице. Без суђења. Само наслов, из године у годину.
У правној држави таква конструкција не постоји. Постоји или кривица утврђена судом – или свесна лаж. Трећег нема.
Истовремено, неспорна је чињеница да је Драган Ђилас постао изузетно богат и утицајан човек у кратком временском периоду, у епохи хиперинфлације, санкција и крвавог распада државе. У таквим условима или имате економског генија без преседана у историји, или имате систем који је омогућио ненормално брзо богаћење појединаца.
И управо зато је питање порекла имовине легитимно. Не само једног човека – него хиљада “Ђиласа” које је Србија произвела у транзицији. Јер да је сва та имовина заиста настала из чистог рада и знања, Србија би данас била економска сила, а не сиромашна земља са милион радника на ивици опстанка.
Овде, међутим, настаје суштина проблема:
Уместо истине – добијамо међусобне политичке дилове.
Уместо истрага – добијамо таблоиде.
Уместо правде – добијамо уцене.
Оптужба против Ђиласа очигледно није правно средство – већ политичко оружје. Јер да постоји воља да се дође до истине, до ње би се дошло за 48 сати, а не за 15 година.
Данашња власт није непријатељ „жутих“. Они су њихов наставак. Петог октобра није дошло до раскида са системом, већ до договорене смене улога. Зато се данас бивши „жути“ налазе у првом ешалону власти, а некадашњи радикали са купљеним дипломама служе као декор, трећи и четврти ред моћи.
Зато у Србији оптужбе служе да се људи држе у фиокама. Да се не хапсе – већ да се контролишу. Да се не суди – већ да се тргује.
И зато се поставља последње, кључно питање:
Ако после свих ових година нема истине у суду – ко је заправо опљачкао ову земљу? И ко данас ту пљачку штити?
Алексић Небојша
председник Савеза слободних синдиката Србије
Вор и «воры»
На протяжении многих лет одно и то же обвинение против Драгана Джиласа повторяется как заклинание — «украл 619 миллионов». Без суда. Без приговора. Без доказанного эпилога. Только заголовки.
В правовом государстве такое не существует. Есть либо вина, установленная судом, либо сознательная политическая ложь. Третьего варианта нет.
При этом не вызывает сомнений, что Драган Джилас стал очень богатым и влиятельным человеком за исключительно короткий период — во время гиперинфляции, санкций и кровавого распада государства. В таких условиях возможны только два объяснения: либо это беспрецедентный экономический гений, либо это система, которая позволила ненормально быстрое обогащение отдельных людей.
Именно поэтому вопрос происхождения капитала является абсолютно легитимным. Не только одного человека, а тысяч подобных «Джиласов», которых породила сербская транзиция. Если бы эти капиталы действительно были результатом чистого труда, Сербия сегодня не была бы бедной страной.
Но суть проблемы в другом:
вместо истины — политические сделки,
вместо расследований — таблоиды,
вместо правосудия — шантаж.
Обвинение против Джиласа очевидно не является юридическим инструментом — это сугубо политическое оружие. Потому что если бы существовала реальная воля установить истину, она была бы установлена за дни, а не за 15 лет.
Нынешняя власть не является врагом «жёлтых». Она является их продолжением. 5 октября не стало разрывом с системой — это была договорённая смена ролей. Поэтому сегодня бывшие «жёлтые» находятся в первом эшалоне власти, а бывшие радикалы с купленными дипломами — лишь третий и четвёртый ряд декораций.
В Сербии обвинения служат не для того, чтобы судить, а для того, чтобы держать под контролем. Не для арестов — а для торговли влиянием.
И потому остаётся главный вопрос:
Если спустя столько лет истины в суде так и нет — кто на самом деле ограбил эту страну? И кто сегодня эту систему защищает?
Алексић Небојша
председатель Союза свободных профсоюзов Сербии
The Thief and the “Thieves”
For years, the same accusation against Dragan Đilas has been repeated like a mantra — “he stole 619 million.” No verdict. No court ruling. No final judgment. Only headlines.
In a true rule-of-law system, such a construction does not exist. There is either guilt established by a court — or a deliberate political lie. There is no third option.
At the same time, it is undisputed that Dragan Đilas became a very wealthy and influential man in an extremely short period of time — during hyperinflation, international sanctions, and the violent collapse of the state. Under such conditions, only two explanations exist: either this is a case of unprecedented economic genius, or it is the product of a system that enabled abnormal and rapid enrichment of individuals.
That is precisely why the question of the origin of wealth is fully legitimate. Not of one man alone, but of the thousands of “Đilas-like” figures produced by Serbia’s transition. If that wealth had truly come from clean and transparent business, Serbia today would be an economic power, not a country where millions struggle to survive.
But the core of the problem is this:
instead of truth — we get political deals,
instead of investigations — we get tabloids,
instead of justice — we get blackmail.
The accusations against Đilas are clearly not a legal instrument — they are a political weapon. If there had been real will to establish the truth, it would have been done in days, not across 15 years.
Today’s ruling elites are not enemies of the former “yellow” elites — they are their continuation. October 5th was not a break with the system, but a negotiated смена roles. That is why many former “yellow” figures now occupy the first lines of power, while former radicals with purchased diplomas serve as the third and fourth rows of political scenery.
In Serbia, accusations do not serve to bring justice — they serve to maintain control. Not to arrest — but to trade power.
And that leaves the central question:
If, after all these years, there is still no truth in court — who truly robbed this country? And who is protecting that system today?
Aleksić Nebojša
President of the Alliance of Free Trade Unions of Serbia
