Мафија нам је појела младост и будућност

Уредио сам се комплетно, обукао најелегантније одело, сипао себи домаћу. Наспрам мене је огледало, повремено намигнем свом одразу и наздравим. За све прокоцкане шансе, године. За све непроспаване ноћи. Треба знати стати када је крај. Гледало сам многе своје пријатеље који одлазе из земље и ништа ми није било јасно. Какав крај? О чему они причају? Па наша Србија је прелепа! На пример у пролеће када све озелени. Или лети кад смо сви опуштени. Јесен у Београду има хиљаду најлепших боја. А тек на планини…Сунце туђег неба неће је грејати као што ово наше греје, одмахујем главом док се они окрећу, махну ми и оду да се укрцају у неки бољи живот. Не вреди. Нема смисла. Одлазим. Речи су које сам у годинама које су уследиле чуо безброј пута. Иако ни ја нисам видео смисао, ипак сам остао. Надао се. Плашио се. Зашто остајемо у лошем животу? Зашто не желимо себи да признамо да је однос у којем се налазимо једнострана улица и да се не вреди борити? Шта је то што нам не дозвољава да одемо? Ја сам се надао. Надао сам се и док су ми бомбе фијукале изнад главе. Док су тенкови пролазили улицама мог града. Док смо радили семинарски под свећама, јер је струје било највише два сата у току целог дана. А искрено, у школи нисмо ни за свеће имали, већ је на свакој другој клупи била по једна свећа. Довољно да можеш да видиш своју руку и да некако успеш да потрефиш папир на којем пишеш. Онда је отац однекуд донео огромну лампу која се пунила она два сата када је било струје, а после је сатима могла да светли, па су сва деца из комшилука долазила код нас да уче. Тада сам научио да у свему пронађем нешто лепо и да се само на то усредсредим. И тако сам и радио. Годинама. Видело сам само лепе ствари у мојој лепој земљи. У новинама тражио само лепе вести. Жмурио на црну хрониику. На улицама видело само безбрижне људе. Жмурило на гужве око контејнера. На послу проналазио веселе, позитивне ликове, а затварао очи на оне неспособне, полуписмене, страначки доведене. Открио многе дивне јогине, који су прави бисери од људи. У мом балону од сапунице, све је било лепо. Волело се, искрено и јако, сваки пут као да је први пут у животу. Ипак, једну љубав ништа није могло да надмаши. Љубав према мом граду и мојој земљи. А онда, у свакој вези наступи један момент, када твоја душа схвати да је крај. Колико год велика била, свака љубав мења свој облик. И од тог момента почињес да примећујеш да ти однос у којем много више дајеш него што примаш, не одговара. Препознаш немир у себи. Глас који ти, најпре тихо, а потом све гласније говори: Видиш да не вреди. Све си покушао, дао целог себе и не вреди. Купи прње и док још имаш имало достојанства, одлази или се уплашиш, склупчаш, јако стиснеш очи и останеш.

Избор је увек на теби. Након тих великих, животних љубави увек остају неизговорене речи. Пуно емоција. Срећа, па папир трпи све. Домаћа је љуто пиће и даје храброст да тој мојој неузвраћеној љубави кажем искрено шта мислим, па чак, можда, и оно што не мислим, а после ћу се оправдавати да сам то изговорио у афекту. То нисам ја, то домаћа из мене говори. Јеби се Србијо. Због свих људи које си ми одузела, јер су побегли од тебе. Због свих градова које нисам посетио, јер нисам успевао да добијем визу. Због свих послова које нисам добио јер су већ били резервисани за неког земљака. Због изопачених моралних вредности. Због црне хронике. Због татиних синова. Због изреке није битно колико знаш, већ кога знаш. Због бомби. Ратова. Људи који се са ратишта нису вратили. Сиромаштва. Моралног и људског. Због свих преваранта које си штитила. Због гужви и редова. Због предугог чекања на лекарске прегледе, уколико немаш неку везу. Због свих оних који дају и примају мито. Због тога што је то овде нормално. Због лоше музике. Због тога што величаш дроље и криминалце. Због тога што су пристојна плата и пензија мисаоне именице. Због тога што ниси ушла у 21. век. Због тога што сам те толико дуго волео. Због тога сто ми ту љубав ниси узвратила.

Алексић Небојша

председник

Савез слободних синдиката Србије