Одлазим лагано

Одлазим лагано

Власт и опозиција воле да глуме сукоб.

Радници знају истину: смењују се само столице, не и интереси.

Док су на власти, причају да „нема пара“, да морамо да трпимо, да је криза, рат, свет, наслеђе.

Када падну с власти, постају опозиција која се „бори за грађане“, а у међувремену лагано одлазе — у одборе, фондове, пројекте и договоре испод стола.

Једни краду док владају.

Други чекају ред.

А радници све време плаћају.

За власт смо јефтина радна снага.

За опозицију смо гласачка маса једном у четири године.

За обе стране — потрошна роба.

Када се светла угасе и избори прођу, и власт и опозиција имају где да се склоне.

Радник нема. Он остаје са платом која не покрива месец, са ценама као у Европи и правима као у деветнаестом веку.

Зато радници више немају за кога да гласају — већ само за шта да се боре.

Против њих свих, ако треба.

Алексић Небојша

председник Савеза слободних синдиката Србије

Я ухожу медленно

Власть и оппозиция любят изображать конфликт.

Рабочие знают правду: меняются кресла, а не интересы.

Находясь у власти, они говорят, что «денег нет», что нужно терпеть, что виноват кризис, мир и прошлое.

Оказавшись в оппозиции, они вдруг начинают «бороться за народ», а сами медленно уходят — в фонды, советы директоров и закулисные сделки.

Одни воруют, пока правят.

Другие ждут своей очереди.

Рабочие платят всегда.

Для власти мы — дешёвая рабочая сила.

Для оппозиции — электорат раз в четыре года.

Для всех них — расходный материал.

Когда выборы заканчиваются и камеры выключаются, и у власти, и у оппозиции есть куда уйти.

У рабочего — нет.

Поэтому рабочим больше не за кого голосовать —

есть только за что бороться.

И против кого.

Алексић Небојша

председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

I Am Leaving Slowly

The government and the opposition love to perform conflict.

Workers know the truth: only chairs change, interests do not.

In power, they say there’s “no money,” that people must endure, that crises and the world are to blame.

In opposition, they suddenly “fight for the people,” while slowly exiting to boards, funds, and backroom deals.

Some steal while ruling.

Others wait their turn.

Workers pay every time.

To the government, workers are cheap labor.

To the opposition, they are voters once every four years.

To both — disposable.

When elections are over and the cameras are gone, both government and opposition have somewhere to go.

Workers do not.

That’s why workers no longer have anyone to vote for —

only something to fight for.

And someone to fight against.

Aleksić Nebojša

President of the Confederation of Free Trade Unions of Serbia