ОД НАЈХРАБРИЈЕГ СИНДИКАЛЦА СРБИЈЕ – ЈАВНО ДО НАЈВЕЋЕ СИНДИКАЛНЕ БУДАЛЕ ИЗА ЛЕЂА

Желим јавно да се „захвалим“ двојици мојих дугогодишњих „учитеља“ —

Жељку Веселиновићу, председнику УСС Слога,

и Дејану Крстовићу, директору царине Београд, који је у периоду о ком говорим био политички комесар СНС у ЈКП ГСП Београд.

Према мом личном уверењу и свему што сам проживео у ГСП-у, прогон који сам пролазио био је резултат поклапања њихових личних интереса.

Веселиновићу је, ради сопствене медијске промоције, била потребна „жртва фашистичког режима СНС“, лик на коме ће градити свој наратив отпора, а не свој рад.

Крстовићу је одговарало да на мом примеру застраши остале раднике и држи их покорним, да свима покаже шта се дешава ако неко постави питања која „нису дозвољена“.

Тако су један добијао своју „жртву за медије“, а други инструмент страха.

То је — по свему што сам проживео — био њихов стварни споразум, не онај формални.

Толико су се синхронизовали у том „васпитавању“ да су понекад личили на породицу… само и даље не знам ко је тата, а ко мама у том њиховом политичко-синдикалном браку по интересу.

Док су ме премештали да чистим ВЦ-е, избацивали из управне зграде и покушавали да ме сломе — били су уверени да контролишу моју судбину.

А онда је дошла стварност коју нису очекивали: као председник Савеза слободних синдиката Србије, потписујем међудржавни синдикални споразум са Синдикатом Руске Федерације у Скупштини Србије, и добијам званичан позив за прикључење WFTU, најстаријој светској радничкој федерацији.

Они су мислили да ми затварају врата — а у ствари су ме гурнули ван њихових уских локалних комбинација, у простор где се граде партнерства између држава и светских синдикалних центара.

Зато им се искрено „захваљујем“.

Без њихових понижења и искључења — не би било Савеза слободних синдиката Србије, нити бих данас био човек који потписује међудржавне споразуме и прима позив да приступи WFTU.

Алексић Небојша, председник Савеза слободних синдиката Србије

ОТ САМОГО СМЕЛОГО СИНДИКАЛИСТА СЕРБИИ – ПУБЛИЧНО К САМЫМ БОЛЬШИМ СИНДИКАЛЬНЫМ ДУРАКАМ ЗА СПИНОЙ

Хочу публично «поблагодарить» двух моих многолетних «наставников» —

Желько Веселиновича, председателя УСС Слога,

и Деяна Крстовича, директора белградской таможни, который в тот период был политическим комиссаром СНС в ГСП Белград.

По моему личному убеждению и по опыту, пережитому в ГСП, преследование против меня возникло не само по себе.

Веселинович нуждался в „жертве фашистского режима СНС“ для собственной медийной выгоды, для роли мученика и борца, которую он не мог оправдать делом.

Крстовичу же было выгодно показать на моём примере, как наказывают тех, кто задаёт „запрещённые вопросы“, — чтобы держать всех работников запуганными и покорными.

Так интересы совпали: один получал „медийную жертву“, другой — инструмент устрашения.

Это — по тому, что я увидел и пережил — был их настоящий договор, а не формальные титулы.

Их согласованность выглядела почти как семейный союз… хотя я до сих пор не понимаю, кто у них отец, а кто мать в этом браке политико-профсоюзного расчёта.

Когда меня выгоняли, унижали и отправляли чистить туалеты, они думали, что держат ситуацию под контролем.

Но реальность оказалась иной: как председатель Союза свободных профсоюзов Сербии, я подписываю межгосударственное профсоюзное соглашение с Профсоюзом Российской Федерации в парламенте Сербии и получаю официальное приглашение присоединиться к WFTU.

Они предполагали, что закрывают мне двери — но на самом деле подтолкнули меня далеко за пределы их мелких комбинаций, туда, где строятся партнёрства между странами и мировыми профцентрами.

Вот почему я «благодарю» их.

Без их преследований и исключений не существовало бы Союза свободных профсоюзов Сербии, и я не был бы человеком, который сегодня подписывает межгосударственные соглашения и получает приглашение вступить в WFTU.

Алекcич Небойша, председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

FROM THE BRAVEST TRADE UNIONIST IN SERBIA – PUBLICLY TO THE BIGGEST TRADE-UNION FOOLS BEHIND MY BACK

I want to publicly “thank” two of my long-term “mentors” —

Željko Veselinović, President of USS Sloga,

and Dejan Krstović, Director of Belgrade Customs, who at the time served as the SNS political commissar inside GSP Belgrade.

Based on my personal experience inside GSP, the persecution I faced was not random.

Veselinović needed a “victim of the fascist SNS regime” to promote himself in the media, a ready-made martyr to build his narrative on.

Krstović needed an example to intimidate the workforce and keep them obedient, to show what happens to anyone who asks the questions they don’t want asked.

Their interests aligned perfectly: one got his “media victim,” the other got his instrument of fear.

That — from everything I witnessed — was their real agreement.

Their coordination was so seamless it sometimes resembled a family arrangement… though I still cannot tell which one plays the father and which the mother in that marriage of convenience.

While they were expelling me, humiliating me and sending me to clean toilets, they believed they were shaping my fate.

But the outcome was very different: as President of the Union of Free Trade Unions of Serbia, I now sign inter-state trade-union agreements with the Trade Union of the Russian Federation inside the Parliament of Serbia, and I have received an official invitation to join the WFTU.

They thought they were closing doors — but in reality they pushed me far beyond their small local games, into the space where states and global labor federations build partnerships.

That is why I “thank” them.

Without their persecution and exclusions, there would be no Union of Free Trade Unions of Serbia, nor would I be the man who signs inter-state agreements and receives an invitation to accede to the WFTU.

Aleksić Nebojša, President of the Union of Free Trade Unions of Serbia