После Мадура – нека се спреми Вучић

Од 1944. године, УДБА представља кичму политичког система у Србији — трајну мрежу која контролише кључне политичке, безбедносне и привредне токове, без обзира на формалне поделе на власт, тзв. опозицију или јавну сферу. Та привредно-политичка кичма, састављена од тајкуна, парабезбедносних структура и партијских кадрова, деценијама је носилац крупних махинација и прања новца, из којих се финансирају владајуће структуре и њихови сателити.

Та структура данас улази у зону притиска. Процес је започет увођењем америчких санкција појединим српским фирмама које сарађују са Руском Федерацијом, што је јавно видљиво у бази Канцеларије за контролу стране имовине САД (OFAC). У политичким и дипломатским круговима све отвореније се говори да би наредни корак могли бити индивидуализовани потези — санкције усмерене не на апстрактне системе, већ на конкретне носиоце моћи унутар актуелног режима, дугогодишње лојалисте Александра Вучића.

Кључно питање гласи: шта се дешава када санкције престану да буду геополитички концепт, а постану лична судбина?

Прва реакција је готово увек парадоксална — још гласнија јавна лојалност. Потенцијално санкционисани функционери појачавају реторику одбране режима, позивају се на патриотизам, завере и спољне непријатеље. Али испод површине почиње нешто много опасније: егзистенцијална паника.

Санкције не погађају идеологију. Оне погађају имовину, финансијске токове, слободу кретања и породичну сигурност. У тој фази почиње тихо пуцање пирамиде власти. Актери који су деловали монолитно почињу да размишљају индивидуално — траже посреднике, правне излазе и канале комуникације ка Западу, граде алибије и прерасподељују одговорност.

Следи фаза коју режим назива „издајом“, а која у пракси изгледа много приземније: селективна сарадња, контролисана цурења информација и дискретни договори о личном спасу. Први попуштају они који имају највише да изгубе — имовину у иностранству, децу ван земље и пословне интересе изван домаћег система. Идеолошки најгласнији лојалисти по правилу пуцају последњи; прагматични први.

Преломни тренутак настаје када постане јасно да врх власти није у стању да заштити сопствене носиоце система — да не може да их скине са листа, деблокира рачуне или обезбеди нормалан живот ван земље. Тада се урушава кључни мит ауторитарне власти: мит о свемоћи и апсолутној контроли.

Пирамида не пада одмах, али постаје нестабилна. Највећа опасност за овакве системе не долази споља, већ изнутра — кроз калкулацију, повлачење и распад поверења. Када лојалност престане да се исплати, власт више не почива на идеологији, већ на страху. А страх је кратког даха.

У ауторитарним системима лојалност није вредност, већ валута. Док се исплати — траје. Када постане скупља од ћутања, систем почиње да се ломи сам од себе.

Јавна база санкција OFAC:

https://sanctionssearch.ofac.treas.gov

Алексић Небојша

председник Савеза слободних синдиката Србије

После Мадуро — пусть готовится Вучич

С 1944 года УДБА является хребтом политической системы Сербии — устойчивой сетью, контролирующей ключевые политические, силовые и экономические процессы вне зависимости от формального положения её участников. Этот экономико-политический хребет, состоящий из олигархов, парасиловых структур и партийных кадров, десятилетиями обеспечивал масштабные схемы и отмывание средств, за счёт которых финансировалась власть и её сателлиты.

Сегодня эта система входит в фазу давления. Процесс начался с введения США санкций против отдельных сербских компаний, сотрудничающих с Российской Федерацией, что зафиксировано в открытой базе OFAC. В политических и дипломатических кругах всё чаще обсуждается возможность персонализированных санкций — направленных не против абстрактных механизмов, а против конкретных носителей власти внутри режима Александра Вучича.

Ключевой вопрос прост: что происходит, когда санкции перестают быть геополитическим инструментом и становятся личной судьбой?

Первая реакция почти всегда парадоксальна — демонстративное усиление публичной лояльности. Потенциально санкционируемые функционеры усиливают защитную риторику, апеллируют к патриотизму и внешним угрозам. Но под поверхностью нарастает экзистенциальная тревога.

Санкции бьют не по идеологии, а по собственности, финансам, свободе передвижения и семьям. На этом этапе начинается тихий распад пирамиды власти. Ранее монолитные акторы начинают действовать индивидуально, искать посредников, юридические выходы и внешние каналы, формируя алиби и перекладывая ответственность.

Следующий этап — то, что режим называет «предательством», а на практике выражается в выборочном сотрудничестве, контролируемых утечках и негласных договорённостях о личном спасении. Первыми уступают те, кому есть что терять — зарубежная собственность, дети за границей, бизнес-интересы вне страны.

Перелом наступает, когда становится очевидно, что верхушка власти не способна защитить собственных опорных акторов. В этот момент рушится миф о всесилии и тотальном контроле. Пирамида власти не падает мгновенно, но теряет устойчивость, и каждый начинает искать выход раньше других.

Главная угроза таким системам исходит не извне, а изнутри — через расчёт, отступление и распад доверия. Когда лояльность перестаёт окупаться, власть держится не на идеологии, а на страхе. А страх всегда недолговечен.

Јавна база санкција OFAC:

https://sanctionssearch.ofac.treas.gov

Алексић Небойша

председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

After Maduro — Vučić Next?

Since 1944, Serbia’s UDBA security apparatus has functioned as the backbone of the political system — a durable network controlling key political, security and economic processes regardless of formal institutional roles. This politico-economic backbone, composed of tycoons, para-security structures and party loyalists, has for decades sustained large-scale schemes and money-laundering operations that financed those in power and their satellites.

That structure is now entering a phase of pressure. The process began with U.S. sanctions imposed on certain Serbian companies cooperating with the Russian Federation, visible in the public OFAC database. In political and diplomatic circles, there is growing discussion of possible individualized sanctions — aimed not at abstract systems, but at specific power-holders within Aleksandar Vučić’s regime.

The key question is this: what happens when sanctions cease to be a geopolitical concept and become a personal fate?

The initial response is often paradoxical — louder public loyalty. Potentially sanctioned officials intensify regime-defending rhetoric, invoke patriotism and foreign threats. Beneath the surface, however, existential anxiety begins to grow.

Sanctions do not strike ideology; they strike assets, financial flows, mobility and families. At that stage, the power pyramid begins to crack quietly. Actors once perceived as monolithic start calculating individually, seeking intermediaries, legal exits and external channels, shifting responsibility and constructing alibis.

What the regime labels “betrayal” follows — in reality a phase of selective cooperation, controlled leaks and discreet arrangements for personal survival. Those with the most to lose — foreign assets, children abroad and external business interests — move first. Ideological loyalists tend to break last; pragmatists first.

The decisive moment comes when it becomes clear that the top of the regime cannot protect its own pillars — cannot remove names from sanction lists, unblock accounts or guarantee life beyond the country’s borders. At that point, the myth of omnipotence collapses.

The pyramid does not fall overnight, but it becomes unstable. The greatest threat to such systems comes from within — through calculation, withdrawal and the erosion of internal trust. When loyalty stops paying off, power rests not on ideology but on fear. And fear is short-lived.

In authoritarian systems, loyalty is a currency, not a value. Once it becomes more expensive than silence, the system begins to break itself apart.

Јавна база санкција OFAC:

https://sanctionssearch.ofac.treas.gov

Aleksić Nebojša

President of the Union of Free Trade Unions of Serbia