РОШТИЉ УМЕСТО ПРОТЕСТА

Колапс синдикалне културе и страх од одмазде

У Србији, синдикати су деценијама разарани изнутра – кооптацијом, корупцијом и лажном лојалношћу. Они који су остали доследни и слободни, попут Савеза слободних синдиката Србије, сведоци су медијске и институционалне блокаде, док се истовремено промовишу такозвани „послушни“ синдикати који служе као параван.

Многи радници, чак и када знају да су изманипулисани, не желе да се изложе. Страх од отказа, мобинга или стигматизације у радној средини јачи је од гласа савести. Роштиљ је безбедан. Протест – није.

Деполитизација радничке класе

Системски је наметнута логика да се радник не сме бавити политиком. Тај наратив подржавају и власт и део „грађанске“ опозиције – јер обострано не желе радничку масу која има свест, храброст и капацитет да се организује.

Тако радник постаје само потрошач, не и субјекат промене. Првомајски роштиљ уместо протеста постаје симбол тог неутрализованог радништва. Празник рада је претворен у дан нерада – и заборава.

. Медијска блокада и изградња паралелне стварности

Слободарски синдикати, као што је Савез слободних синдиката Србије, не добијају медијски простор. Њихова саопштења се игноришу, лидери се сатанизују или бришу. Истовремено, телевизије са националном фреквенцијом шире наратив о „добром животу“ и „рекордној запослености“, иако реалност говори супротно – бедни уговори, минималци, прерасподела рада, угрожена безбедност на раду.

У том амбијенту, роштиљ делује као логично бекство. Од стварности. Од борбе. Од себе.

Шта (не) значи избор роштиља?

Роштиљ није проблем сам по себи. Али је проблем када замени солидарност. Када одбаци отпор. Када постане изговор за апатију и подилажење наметнутом поретку.

Роштиљ уместо протеста је чин који, иако делује безазлено, представља капитулацију духа. Он је избор да се ћути док други одлучују о твојој плати, пензији, безбедности и будућности деце.

Има ли наде?

Да. Али не у већини. Него у мањини која одбија да буде део масе. У синдикалцима који не пристају. У радницима који се учлањују у независне синдикате. У онима који знају да права не падају с неба – већ се освајају.

Савез слободних синдиката Србије неће палити роштиљ, већ упорно пали пламен отпора. То је пут тежи, али једини достојан.

Алексић Небојша

председник

Савез слободних синдиката Србије