Селективна солидарност – болест српског синдикализма

Селективна солидарност – болест српског синдикализма

Један од највећих парадокса српског синдикализма данас јесте чињеница да се неки од његових најгласнијих самопроглашених представника, који себе представљају као „глас радника у парламенту“, оглушују управо онда када се од њих очекује да подигну глас.

Док се јавно позивају на радничку солидарност, борбу и заједништво, истовремено ћуте када њихови дојучерашњи саборци – синдикалци који су се стварно борили на терену, у јавним предузећима, међу радницима – бивају отпуштени, прогоњени и изложени репресији.

Ћутање у тим тренуцима није случајност. То је избор.

И тај избор говори много више од сваке изјаве у медијима, од сваке конференције за штампу и од сваког статуса на друштвеним мрежама.

Јер онај ко заиста представља раднике, не може да бира за кога ће се борити. Не постоји „погодна солидарност“.

Јавност се можда сећа како су у једном случају исти ти гласни „заступници радника“ бурно реаговали на прогон једног официра који је био користан у њиховим страначким пројектима. Подршка је била моментална, медијски експонирана и политички профитабилна. Али када је радник без медијске пажње, без страначке позадине, и без могућности да „узврати“ – тад настаје мук.

Тада више нема саопштења, нема позива на протест, нема осуде. Само тишина.

То није синдикализам. То је политичка калкулација.

А све то постаје још јасније када се зна да је исти тај врли синдикални моралиста, који данас друге проглашава „сендвичарима“ и оптужује за „продају душе“, пре само неколико година у једном земунском ресторану, преко председниковог кума, покушавао да се понуди за сарадњу председнику државе. Тада нису сметали ни систем, ни режим, ни власт – јер је била у питању лична корист. Али сада, када неко други добије подршку без климоглаве сервилности, онда то постаје „издаја радничке борбе“.

Синдикална солидарност се не гради на личним диловима у кафанама, нити на двоструким аршинима.

Она се гради на принципима – или је има, или је нема.

Српски радници све јасније виде разлику између искрене борбе и личне сцене за промоцију.

Између оних који гину кад нико не гледа, и оних који причају само кад им то доноси поене.

Савез слободних синдиката Србије неће ћутати.

Не због освете. Не због ривалства. Већ због истине – и због радника који и даље верују да синдикат треба да буде зид, а не огледло!

Алексић Небојша

председник

Савез слободних синдиката Србије