Немам моћ – и баш зато сам опасан

Не седим у парламенту.

Немам лимузину. Немам обезбеђење.

Немам рекламе на телевизији, немам насловне стране.

Али имам оно што они не могу да купе –

имам поверење људи који су остали без икакве наде.

Радника који ради за 55.000 динара, а нема ни за грејање.

Медицинску сестру која ради два посла, а не може да приушти лекове мајци.

Професора који се стиди што предаје генерацијама које одлазе.

Самохраног оца који нема коме да остави дете кад иде у ноћну смену.

Они кажу да сам безначајан. Да сам мали.

Али их ипак нервира што говорим.

Зашто? Зато што знају:

Не могу ме купити.

Не могу ме сменити.

Не могу ми написати шта да кажем.

Ја сам раднички глас који се није продао.

Глас који није ћутао.

Глас који шест година није добио ни минут на телевизији —

али је ипак преживео.

И сада, када почињем да говорим, не знају како да ме ућуткају.

Да, немам моћ.

Али ја немам ни хипотеку код тајкуна.

Немам мандат који ми виси о концу.

Немам газду у сенци.

Немам ништа што ме кочи – и зато сам слободан.

А слободан човек је најопаснији играч у систему у којем је све на продају.

Они се не плаше мене као човека.

Плаше се онога што представљам.

Плаше се да ће неко напокон ући у скупштину

и поставити питање:

зашто се радник више не лечи?

Зашто жене раде на уговор месец за месец?

Зашто пензионери скупљају пластичне флаше?

То питање немају како да обришу. Не могу га бановати.

Не могу га игнорисати – јер се чује.

Ово није политика. Ово је борба за живот.

И у тој борби, нема места за лажне ликове,

само за оне који су прошли кроз таму и остали усправни.

Зато, не мораш ми веровати на реч.

Веруј себи. Веруј свом животу.

Веруј да имаш право на више.

Глас за радника. Глас за живот.

Алексић Небојша

председник

Савез слободних синдиката Србије