У земљи где се плашиш лајка — не влада слобода, већ тиха диктатура

Живимо у држави у којој пола фамилије не сме да ти лајкује објаву, а већина колега са посла не сме чак ни да ти буде пријатељ на Фејсбуку.

Зашто? Ко је за то крив?

Да ли је крив Александар Вучић? Да ли је крива Српска напредна странка? Или смо криви ми — народ који се свео на ћутљиве посматраче туђе патње, народ који ћути, гледа у под и нада се да ће "олош" сам од себе нестати?

Да, крив је режим. Али криви смо и ми — ако пристанемо да живимо у страху.

Ово што нам се дешава није случајно. Није „балкански менталитет“. Ово је резултат вишегодишњег системског тровања — пропаганде, страха, уцена и медијске хипнозе.

-Страх од последица по егзистенцију

Један једини лајк. Један коментар. Једна ознака на слици са „погрешним“ човеком. То у Србији данас може значити отказ. Или неће добити уговор. Или ће неко из Службе „позвати шефа“.

Посао се добија преко партијске књижице, а губи због савести. У том систему, ћутање више није кукавичлук — већ начин преживљавања.

Људи не ћуте јер не верују. Ћуте јер их је страх. За плату. За стан. За дете. За здравствену књижицу. За живот.

-Систематско сламање солидарности

Режим не мора сваког да хапси, нити сваког да прати.

Довољно је да једног човека, једног радника, једног учитеља, једног синдикалца поједе систем, да га избаце из посла, разапну у таблоидима, а остали ће се сами ућутати.

Тако се гази солидарност. Тако брат не устаје за брата. Пријатељ се повлачи. Рођак те се одриче. Сви гледају у под и говоре: "Немој мене да мешаш у то."

-Дигитални траг = потенцијална опасност

У доба дигиталног надзора — сваки лајк је доказ. Свака пријатељска веза на Фејсбуку је потенцијално оптужујућа. Сваки коментар, свака подршка, може се прочитати као акт непослушности.

Људи то знају. И зато ћуте. Не мрзе они тебе. Само се плаше онога што би могло да их снађе.

-Изолација бораца и убијање колективизма

Када усташ — сам си. Када кажеш истину — прогласе те за лудака, издајника, плаћеника. Психички болесник, наркоман, екстремиста, непријатељ државе.

Циљ је јасан: свакога ко подигне глас — одвојити, изоловати, понизити.

Да га нико не брани. Да свако каже: "Ја с њим немам ништа."

Тако се убија и народ, и државност, и част.

Закључак: Ово није демократија — ово је дигитална гетоизација

Живимо у систему који је од нас направио народ који се стиди истине, а боји правде.

Ово је режим где један клик може да те кошта хлеба. Где се пријатељства бришу да се не би „замерили“. Где се патриотизам приказује као екстремизам, а ћутање као мудрост.

Крив је Вучић. Крив је СНС. Криви су и медији. Криви су и они што ћуте. Али криви смо и ми — ако пристанемо на то.

Има ли оправдања за ћутање? Има ли повратка за оне што су се правили да не виде?

Можда. Али не за све.

Постоје људи који ћуте из страха. Али постоје и они који лажу, издају, оптужују, доушниче. Њих не треба више ни гледати, ни прихватати.

Ћутљиви се могу пробудити. Али издајници морају да буду запамћени.

Прекини ћутање — и буди човек

Следећи пут кад видиш истину — немој да гледаш у под.

Ако немаш храбрости да кажеш — макар лајкуј.

Ако не смеш да подржиш јавно — макар не одмажи.

Ако ћеш ћутати — немој бар спречавати друге.

Јер сваки лајк је отпор. Сваки коментар је глас. Сваки глас — корак ка слободи.

Ако нас је хиљаду — не могу нам ништа.

Ако нас је десет хиљада — боје нас се.

Ако нас је сто хиљада — падају.