ЧОВЕК БЕЗ ПОРЕКЛА ЈЕ КАО ДРВО БЕЗ КОРЕНА

Човек који не зна своје порекло јесте као дрво без корена — може да стоји неко време, али не зна одакле црпи снагу, нити коме дугује своје име, част и образ. Ја сам поносан на своје претке. То није само породично осећање, већ велика част и још већа обавеза. Потицати од Мирка Алексића, личног телохранитеља и пратиоца Петра II Петровића Његоша, владике црногорског и брдског, господара Црне Горе, песника, мислиоца и творца „Горског вијенца”, значи носити наслеђе које се не сме упрљати. Мирко Алексић није био само предак у породичном родослову. Он је био велики јунак, честита старина и човек који је стајао уз једну од највећих личности српске историје. Такво порекло не служи за хвалисање, већ за подсећање да човек мора бити достојан имена које носи. Порекло је корен. Част је стабло. Потомци су гране. Ако заборавимо корен, осушиће се и гране. ЧЕЛОВЕК БЕЗ ПРОИСХОЖДЕНИЯ — КАК ДЕРЕВО БЕЗ КОРНЕЙ Человек, который не знает своего происхождения, подобен дереву без корней: он может некоторое время стоять, но не знает, откуда берёт силу, кому обязан своим именем, честью и достоинством. Я горжусь своими предками. Это не только семейное чувство, но и большая честь, а вместе с тем — большая обязанность. Происходить от Мирко Алексича, личного телохранителя и спутника Петра II Петровича Негоша, владыки Черногории и Брды, правителя Черногории, поэта, мыслителя и автора «Горного венца», — значит нести наследие, которое нельзя запятнать. Мирко Алексич был не просто именем в семейной родословной. Он был великим героем, честным старцем и человеком, стоявшим рядом с одной из величайших личностей сербской истории. Такое происхождение дано не для пустой гордости, а как напоминание: человек обязан быть достоин имени, которое носит. Происхождение — это корень. Честь — это ствол. Потомки — это ветви. Если забыть корень, засохнут и ветви. A MAN WITHOUT ORIGIN IS LIKE A TREE WITHOUT ROOTS A man who does not know his origin is like a tree without roots. He may stand for a while, but he does not know where his strength comes from, nor to whom he owes his name, his honor, and his dignity. I am proud of my ancestors. That is not merely a family feeling; it is a great honor and an even greater responsibility. To descend from Mirko Aleksić, the personal bodyguard and companion of Petar II Petrović-Njegoš**, Prince-Bishop of Montenegro and the Highlands, ruler of Montenegro, poet, thinker, and author of *The Mountain Wreath, means carrying a legacy that must never be stained. Mirko Aleksić was not merely a name in a family genealogy. He was a great hero, an honorable elder, and a man who stood beside one of the greatest figures in Serbian history. Such ancestry is not a reason for empty boasting, but a reminder that a man must be worthy of the name he carries. Origin is the root. Honor is the trunk. Descendants are the branches. If we forget the root, the branches will wither.