Nemam moć – i baš zato sam opasan

Nemam moć – i baš zato sam opasan

Ne sedim u parlamentu.

Nemam limuzinu. Nemam obezbeđenje.

Nemam reklame na televiziji, nemam naslovne strane.

Ali imam ono što oni ne mogu da kupe –

imam poverenje ljudi koji su ostali bez ikakve nade.

Radnika koji radi za 55.000 dinara, a nema ni za grejanje.

Medicinsku sestru koja radi dva posla, a ne može da priušti lekove majci.

Profesora koji se stidi što predaje generacijama koje odlaze.

Samohranog oca koji nema kome da ostavi dete kad ide u noćnu smenu.

Oni kažu da sam beznačajan. Da sam mali.

Ali ih ipak nervira što govorim.

Zašto? Zato što znaju:

Ne mogu me kupiti.

Ne mogu me smeniti.

Ne mogu mi napisati šta da kažem.

Ja sam radnički glas koji se nije prodao.

Glas koji nije ćutao.

Glas koji šest godina nije dobio ni minut na televiziji —

ali je ipak preživeo.

I sada, kada počinjem da govorim, ne znaju kako da me ućutkaju.

Da, nemam moć.

Ali ja nemam ni hipoteku kod tajkuna.

Nemam mandat koji mi visi o koncu.

Nemam gazdu u senci.

Nemam ništa što me koči – i zato sam slobodan.

A slobodan čovek je najopasniji igrač u sistemu u kojem je sve na prodaju.

Oni se ne plaše mene kao čoveka.

Plaše se onoga što predstavljam.

Plaše se da će neko napokon ući u skupštinu

i postaviti pitanje:

zašto se radnik više ne leči?

Zašto žene rade na ugovor mesec za mesec?

Zašto penzioneri skupljaju plastične flaše?

To pitanje nemaju kako da obrišu. Ne mogu ga banovati.

Ne mogu ga ignorisati – jer se čuje.

Ovo nije politika. Ovo je borba za život.

I u toj borbi, nema mesta za lažne likove,

samo za one koji su prošli kroz tamu i ostali uspravni.

Zato, ne moraš mi verovati na reč.

Veruj sebi. Veruj svom životu.

Veruj da imaš pravo na više.

Glas za radnika. Glas za život.

Aleksić Nebojša

predsednik

Savez slobodnih sindikata Srbije