ROŠTILj UMESTO PROTESTA

ROŠTILj UMESTO PROTESTA

Kolaps sindikalne kulture i strah od odmazde

U Srbiji, sindikati su decenijama razarani iznutra – kooptacijom, korupcijom i lažnom lojalnošću. Oni koji su ostali dosledni i slobodni, poput Saveza slobodnih sindikata Srbije, svedoci su medijske i institucionalne blokade, dok se istovremeno promovišu takozvani „poslušni“ sindikati koji služe kao paravan.

Mnogi radnici, čak i kada znaju da su izmanipulisani, ne žele da se izlože. Strah od otkaza, mobinga ili stigmatizacije u radnoj sredini jači je od glasa savesti. Roštilj je bezbedan. Protest – nije.

Depolitizacija radničke klase

Sistemski je nametnuta logika da se radnik ne sme baviti politikom. Taj narativ podržavaju i vlast i deo „građanske“ opozicije – jer obostrano ne žele radničku masu koja ima svest, hrabrost i kapacitet da se organizuje.

Tako radnik postaje samo potrošač, ne i subjekat promene. Prvomajski roštilj umesto protesta postaje simbol tog neutralizovanog radništva. Praznik rada je pretvoren u dan nerada – i zaborava.

. Medijska blokada i izgradnja paralelne stvarnosti

Slobodarski sindikati, kao što je Savez slobodnih sindikata Srbije, ne dobijaju medijski prostor. Njihova saopštenja se ignorišu, lideri se satanizuju ili brišu. Istovremeno, televizije sa nacionalnom frekvencijom šire narativ o „dobrom životu“ i „rekordnoj zaposlenosti“, iako realnost govori suprotno – bedni ugovori, minimalci, preraspodela rada, ugrožena bezbednost na radu.

U tom ambijentu, roštilj deluje kao logično bekstvo. Od stvarnosti. Od borbe. Od sebe.

Šta (ne) znači izbor roštilja?

Roštilj nije problem sam po sebi. Ali je problem kada zameni solidarnost. Kada odbaci otpor. Kada postane izgovor za apatiju i podilaženje nametnutom poretku.

Roštilj umesto protesta je čin koji, iako deluje bezazleno, predstavlja kapitulaciju duha. On je izbor da se ćuti dok drugi odlučuju o tvojoj plati, penziji, bezbednosti i budućnosti dece.

Ima li nade?

Da. Ali ne u većini. Nego u manjini koja odbija da bude deo mase. U sindikalcima koji ne pristaju. U radnicima koji se učlanjuju u nezavisne sindikate. U onima koji znaju da prava ne padaju s neba – već se osvajaju.

Savez slobodnih sindikata Srbije neće paliti roštilj, već uporno pali plamen otpora. To je put teži, ali jedini dostojan.

Aleksić Nebojša

predsednik

Savez slobodnih sindikata Srbije