Selektivna solidarnost – bolest srpskog sindikalizma

Selektivna solidarnost – bolest srpskog sindikalizma

Selektivna solidarnost – bolest srpskog sindikalizma

Jedan od najvećih paradoksa srpskog sindikalizma danas jeste činjenica da se neki od njegovih najglasnijih samoproglašenih predstavnika, koji sebe predstavljaju kao „glas radnika u parlamentu“, oglušuju upravo onda kada se od njih očekuje da podignu glas.

Dok se javno pozivaju na radničku solidarnost, borbu i zajedništvo, istovremeno ćute kada njihovi dojučerašnji saborci – sindikalci koji su se stvarno borili na terenu, u javnim preduzećima, među radnicima – bivaju otpušteni, progonjeni i izloženi represiji.

Ćutanje u tim trenucima nije slučajnost. To je izbor.

I taj izbor govori mnogo više od svake izjave u medijima, od svake konferencije za štampu i od svakog statusa na društvenim mrežama.

Jer onaj ko zaista predstavlja radnike, ne može da bira za koga će se boriti. Ne postoji „pogodna solidarnost“.

Javnost se možda seća kako su u jednom slučaju isti ti glasni „zastupnici radnika“ burno reagovali na progon jednog oficira koji je bio koristan u njihovim stranačkim projektima. Podrška je bila momentalna, medijski eksponirana i politički profitabilna. Ali kada je radnik bez medijske pažnje, bez stranačke pozadine, i bez mogućnosti da „uzvrati“ – tad nastaje muk.

Tada više nema saopštenja, nema poziva na protest, nema osude. Samo tišina.

To nije sindikalizam. To je politička kalkulacija.

A sve to postaje još jasnije kada se zna da je isti taj vrli sindikalni moralista, koji danas druge proglašava „sendvičarima“ i optužuje za „prodaju duše“, pre samo nekoliko godina u jednom zemunskom restoranu, preko predsednikovog kuma, pokušavao da se ponudi za saradnju predsedniku države. Tada nisu smetali ni sistem, ni režim, ni vlast – jer je bila u pitanju lična korist. Ali sada, kada neko drugi dobije podršku bez klimoglave servilnosti, onda to postaje „izdaja radničke borbe“.

Sindikalna solidarnost se ne gradi na ličnim dilovima u kafanama, niti na dvostrukim aršinima.

Ona se gradi na principima – ili je ima, ili je nema.

Srpski radnici sve jasnije vide razliku između iskrene borbe i lične scene za promociju.

Između onih koji ginu kad niko ne gleda, i onih koji pričaju samo kad im to donosi poene.

Savez slobodnih sindikata Srbije neće ćutati.

Ne zbog osvete. Ne zbog rivalstva. Već zbog istine – i zbog radnika koji i dalje veruju da sindikat treba da bude zid, a ne ogledlo!

Aleksić Nebojša

predsednik

Savez slobodnih sindikata Srbije