Šta govori slab odziv na prvomajski protest?

Šta govori slab odziv na prvomajski protest?

Protesti povodom 1. maja, Međunarodnog praznika rada, koje su ove godine zajednički organizovali najveći sindikati Srbije i studentske organizacije, okupili su – u zavisnosti od izvora – između 5.600 i 18.000 ljudi. Čak i da prihvatimo najvišu procenu Arhiva javnih skupova, jasno je da je broj daleko ispod potencijala sindikalnog organizovanja u zemlji sa preko pola miliona formalno sindikalno organizovanih radnika.

Zašto? Odgovor leži u dubokom i višeslojnom nepoverenju koje danas postoji između radništva i sindikalnih centarala.

Flert sindikalnih vođa sa vlašću – tiha izdaja radnika

Godinama unazad, čelnici najvećih sindikata učestvuju u institucionalnom dijalogu koji služi više kao kulisa nego kao borbeno sindikalno delovanje. Sastanci sa vladom, zajedničke radne grupe, „socijalni dijalog“ – sve to koristi političkim elitama da pokažu privid legitimnosti, dok radnici sve češće ostaju bez konkretne zaštite i osećaja da ih neko zaista predstavlja.

Umesto konfrontacije i pritiska, mnogi sindikalni lideri biraju saradnju sa izvršnom vlašću – ne zbog radnika, već zbog ličnih privilegija, političkog pozicioniranja i finansijskih koristi. Sindikalni vrh se pretvara u politički servis, a ne u borbenu organizaciju. Takvo ponašanje razara kredibilitet sindikata i obesmišljava samu ideju solidarnosti.

„Zašto bih išao kad ništa neće promeniti?“

Ova rečenica odzvanja među radnicima više od bilo kakvog poziva na protest. Ljudi ne veruju da protest organizovan od strane „kućnih ljubimaca vlasti“ može imati smisla. U očima prosečnog radnika, sindikati su danas više deo sistema protiv koga bi trebalo da se bore. Uz to, u atmosferi straha od gubitka posla, partijske kontrole i klijentelizma, odsustvo autentičnog sindikalnog liderstva vodi pasivizaciji.

Studenti kao pokazatelj potencijala, ali i nemoći

Priključivanje studentskih organizacija jeste pozitivan signal, ali i pokazatelj da sindikati sami više ne mogu pokrenuti mase. Bez svežeg vetra sa ulice, sindikalni protest bi bio još manji. No, ni studenti nemaju snagu da mobilišu desetine hiljada ljudi, jer nemaju institucionalnu snagu ni medijsku podršku.

Zaključak: kriza poverenja, ne volje

Niski brojevi na protestima nisu posledica lenjosti građana, već dubokog nepoverenja. Građani su svesni nepravde, ali ne vide ni sindikate ni opoziciju kao kredibilne nosioce promene. Sindikalno rukovodstvo mora da bira: ili će nastaviti da služe kao paravan vlastima – i biti sve irelevantniji – ili će vratiti legitimitet borbom na terenu, otporom i transparentnošću.

Prvi maj 2025. neće se pamtiti po masovnosti, ali bi mogao postati prekretnica – ako neko konačno shvati da se autoritet ne dobija funkcijom, već žrtvom i hrabrošću.

Aleksić Nebojša

predsednik

Savez slobodnih sindikata Srbije