МИ СМО ДРЖАВА

Држава није председник. Није влада. Није странка. Није полиција, војска, министарство, суд или парламент појединачно. Држава је уређени систем институција, закона и правила који постоји независно од тога ко је тренутно на власти. Власт је пролазна. Држава мора бити трајна. Најопаснији тренутак за једно друштво настаје онда када припадници политичке елите престану да праве ту разлику. Када најпре другима, а затим и себи, почну да говоре: „Ми смо држава.“ Од тог тренутка политички противник више није само противник власти. Он постаје „непријатељ државе“. Критика власти представља се као напад на земљу. Смена власти постаје опасност за национални опстанак, а останак владајуће структуре на власти проглашава се питањем патриотизма. Тако настаје једна од најопаснијих политичких заблуда: опстанак режима изједначава се са опстанком државе. Када институције постану декор У таквом систему институције формално настављају да постоје. Постоје парламент, влада, министарства, судови, тужилаштва, полиција, јавна предузећа, локалне самоуправе, регулаторна тела и избори. Али суштина институција постепено нестаје. Одлуке се више не доносе тамо где Устав и закони кажу да треба да се доносе. Стварни центар одлучивања премешта се у један политички центар. Тада се не одлучује само о великим државним питањима. Одлучује се ко ће бити директор, ко ће добити посао, ко ће бити смењен, коме ће бити отворена врата државне управе, ко ће добити посао на тендеру, ко ће бити медијски уништаван, а ко промовисан. Право уступа место политичкој вољи. Институција остаје зграда, табла на улазу, печат и меморандум. Али држава из ње полако излази. Када партија замени државу Следећи корак је стварање паралелног система управљања. Формално постоји државна хијерархија, али поред ње постоји партијска. И често је ова друга важнија. Директор јавног предузећа тада више не осећа да одговара грађанима и закону, већ онима који су га поставили. Локални функционер не пита шта је интерес општине, већ шта од њега очекује политички центар. Партијска лојалност постаје важнија од знања, стручности и резултата. Зато овакви системи имају природну потребу да створе сопствену елиту. Људе са сумњивим дипломама могуће је прогласити стручњацима. Партијским активистима могу се поверити општине, јавна и јавно-комунална предузећа и огромни буџети. Од њих се не захтева нужно да буду добри управљачи. Захтева се нешто друго: апсолутна политичка дисциплина. Док испуњавају политичке обавезе према центру који их је поставио, локалним моћницима може бити остављен широк простор за самовољу. Тако се ствара феудализација државе: централна власт обезбеђује политичку заштиту, а локални центри обезбеђују гласове, људе, новац и дисциплину. Цена таквог договора пада на грађане. Посао као средство политичке контроле Посебно је опасно када право на рад постане инструмент политичке послушности. Човеку није потребно да му неко формално одузме политичка права ако зна да због погрешног политичког става може изгубити посао. Ако му од тог посла живе деца и породица, претња отказом понекад је ефикаснија од полицијске палице. Тако настаје систем тихе политичке принуде. Грађанин формално има право да гласа за кога жели. Али истовремено зна ко му је запослио супругу, ко му продужава уговор, ко одлучује о радном месту његовог сина и ко контролише јавно предузеће у којем ради. То више није слободно друштво у пуном значењу те речи. Зашто су независни синдикати опасни таквом систему У таквој држави независан синдикат није само организација која тражи већу плату. Он постаје проблем зато што организује људе ван контроле политичког центра. Зато се независни синдикати покушавају поделити, компромитовати, купити или ставити под контролу. Иста логика примењује се на опозицију, медије, удружења грађана и сваку другу организацију способну да окупи људе независно од власти. Методе могу бити различите: привилегија, функција, новац, притисак, уцена, медијска дискредитација, злоупотреба институција или, у најтежим облицима ауторитаризма, физичко насиље. Циљ је исти: у друштву не сме постојати организована снага која не зависи од политичког центра. Медији и парламент као сценографија Када власт почне да контролише најважније медијске токове, њој више није довољно да управља државом. Она покушава да управља и тумачењем стварности. Не говори се више само шта се догодило, већ шта грађани треба да мисле о ономе што се догодило. Парламент у таквом систему може наставити да заседа. Опозиција може седети у клупама. Могу се одржавати избори. Али демократија није само постојање гласачке кутије. Без слободних медија, независних институција, правне сигурности и стварне могућности смене власти, демократске институције могу постати само **сценографија политичког система чије се најважније одлуке доносе изван њих. Највећа опасност настаје када власт поверује сопственој пропаганди Политичка елита у почетку може свесно користити тезу „ми бранимо државу“ као средство мобилизације. Много опаснија фаза наступа када сама почне искрено да верује у њу. Тада свака критика изгледа као издаја. Сваки протест као завера. Сваки независни синдикат као политички непријатељ. Сваки новинар који поставља непријатна питања као непријатељски пропагандиста. Свака могућност смене власти као национална катастрофа. У том тренутку власт више не брани државу. Она брани себе од државе и њених грађана. Ко је онда држава? Држава нису они који су тренутно заузели њене кабинете. Држава је радник који плаћа порез. Држава је лекар који лечи. Наставник који образује. Полицајац који примењује закон, а не партијско наређење. Судија који суди по закону, без телефонског позива. Новинар који сме да постави питање. Синдикалац који сме да организује раднике. Предузетник који не мора никоме да плаћа политички данак. Пензионер који је четрдесет година градио ову земљу. И грађанин који има право да гласа против власти без страха да ће сутра због тога изгубити егзистенцију. То је држава. Зато нико нема право да каже: „Ми смо држава.“ Исправна реченица гласи: Ми смо привремено добили право да управљамо државом. А држава припада свим њеним грађанима. Када једна власт заборави ту разлику, задатак демократског друштва није да руши државу. Напротив. Задатак је да државу врати грађанима. Небојша Алексић председник Савеза слободних синдиката Србије МЫ — ГОСУДАРСТВО Государство — это не президент, не правительство и не правящая партия. Это система институтов, законов и правил, существующая независимо от того, кто в данный момент находится у власти. Власть временна. Государство должно быть постоянно. Самый опасный момент наступает тогда, когда политическая элита перестаёт видеть эту разницу и начинает утверждать: «Мы — государство». Тогда политический противник превращается во «врага государства», критика власти — в нападение на страну, а сохранение правящей структуры у власти объявляется вопросом национального спасения. Так возникает фундаментальная подмена: сохранение режима отождествляется с сохранением государства. Институты могут продолжать существовать формально: парламент заседает, правительство работает, суды выносят решения, проводятся выборы. Но реальные решения постепенно перемещаются в единый политический центр. Там начинают решать не только вопросы государственной политики, но и кто станет директором, кто получит работу, кто её потеряет, кому достанется государственный контракт, кого будут продвигать средства массовой информации, а кого уничтожать репутационно. Тогда институт остаётся зданием, вывеской и печатью. Но государство постепенно покидает этот институт. Параллельно возникает партийная система управления. Директор государственного предприятия чувствует ответственность не перед гражданами и законом, а перед теми, кто назначил его на должность. Партийная лояльность становится важнее образования и профессионализма. Создаётся новая зависимая элита. Люди с сомнительными дипломами получают возможность управлять муниципалитетами, государственными и коммунальными предприятиями и значительными бюджетами. От них требуется прежде всего политическая дисциплина. Пока местный руководитель обеспечивает голоса, деньги, людей и лояльность центру, ему может предоставляться значительная свобода действий на собственной территории. Это уже напоминает политический феодализм. Особенно опасным становится превращение рабочего места в инструмент политического контроля. Человеку не обязательно запрещать голосовать за оппозицию. Иногда достаточно дать ему понять, что от политической лояльности зависит его работа или работа членов его семьи. Так экономическая зависимость превращается в политическую. Поэтому независимые профсоюзы особенно неудобны подобной системе. Они способны организовывать людей вне контроля политического центра. Их пытаются расколоть, дискредитировать, купить или подчинить. Аналогичные методы могут применяться против оппозиции, независимых СМИ и гражданских организаций: привилегии, давление, шантаж, коррупция, злоупотребление государственными институтами, а в наиболее тяжёлых авторитарных системах — физическое насилие. Цель одна: не допустить существования организованной общественной силы, независимой от власти. Когда контролируются основные информационные потоки, власть стремится контролировать уже не только государственный аппарат, но и представление граждан о действительности. Парламент и оппозиция при этом могут продолжать существовать. Но демократия — это не только избирательная урна. Без свободных СМИ, независимых институтов, верховенства права и реальной возможности смены власти демократические учреждения превращаются в декорацию. Самая опасная стадия наступает тогда, когда власть сама начинает верить собственной пропаганде. Тогда критика становится изменой, протест — заговором, независимый профсоюз — врагом, журналист — диверсантом, а возможность смены власти — национальной катастрофой. В этот момент власть уже не защищает государство. Она защищает себя от государства и его граждан. Кто же тогда является государством? Рабочий, который платит налоги. Врач, который лечит. Учитель, который обучает детей. Полицейский, исполняющий закон, а не партийное распоряжение. Судья, которому никто не звонит с инструкциями. Журналист, имеющий право задавать вопросы. Профсоюзный деятель, имеющий право организовывать работников. Предприниматель, который никому не обязан платить политическую дань. И гражданин, который может проголосовать против власти, не опасаясь потерять средства к существованию. Вот государство. Ни одна власть не имеет права говорить: «Мы — государство». Она имеет право сказать только: «Граждане временно доверили нам управление государством». Когда власть забывает эту разницу, задача демократического общества состоит не в разрушении государства. Его задача — вернуть государство гражданам. Небойша Алексич председатель Союза свободных профсоюзов Сербии WE ARE THE STATE A state is not its president. It is not its government or ruling party. It is not the police, the army, the courts or parliament individually. A state is a system of institutions, laws and rules that must exist independently of whoever happens to hold political power. Governments are temporary. The state must endure. The most dangerous moment for any society comes when its political elite ceases to recognize this distinction and begins telling others — and eventually itself: “We are the state.” From that moment, an opponent of the government is no longer merely a political opponent. He becomes an “enemy of the state.” Criticism of those in power is portrayed as an attack on the country. Removing a government from office becomes a threat to national survival, while keeping the ruling structure in power is presented as an act of patriotism. This creates a fundamental political deception: the survival of the regime becomes synonymous with the survival of the state. Institutions may formally continue to exist. Parliament meets. Ministries operate. Courts issue judgments. Elections are held. But their substance gradually disappears when real decision-making moves into a single political center. That center eventually decides not only major questions of national policy, but who becomes a director, who receives a job, who loses one, who receives a public contract, who is promoted by the media and who is subjected to campaigns of political destruction. The institution remains a building, a sign above the door, an official letterhead and a stamp. But the state gradually disappears from inside it. A parallel party hierarchy then begins replacing the constitutional hierarchy. The director of a public company no longer feels primarily accountable to citizens and the law. He feels accountable to those who appointed him. Political loyalty becomes more valuable than competence. Such systems consequently develop their own dependent elites. People with questionable qualifications can be presented as experts and placed in charge of municipalities, public utilities, state companies and enormous budgets. What is demanded from them above all is not competence. It is political discipline. As long as local officials deliver votes, money, personnel and loyalty to the political center, they may be given extraordinary freedom in dealing with the people beneath them. The result is a form of political feudalization: the center provides protection, while local power brokers provide political obedience. Citizens pay the price. One of the most effective instruments of this system is control over employment. There is no need formally to abolish someone's political rights when that person understands that expressing the wrong political opinion could cost him his job. When an entire family depends upon that salary, the threat of dismissal can sometimes be more effective than a police baton. Economic dependency becomes political obedience. This also explains why genuinely independent trade unions are particularly inconvenient for such a system. An independent union does more than negotiate wages. It organizes people outside the control of political power. That is why independent unions may be divided, discredited, bought off or pressured into submission. The same logic can be applied to opposition parties, independent media and civil organizations. The methods may range from privileges and political appointments to pressure, blackmail, corruption and abuse of institutions — and, in the most extreme authoritarian systems, physical violence. The objective remains the same: no organized social force should exist independently of the political center. Once the major channels of information are controlled, political power no longer seeks merely to govern the state. It seeks to govern the public's perception of reality itself. Parliament may continue meeting. Opposition MPs may remain seated in the chamber. Elections may still take place. But democracy is not merely the existence of a ballot box. Without free media, independent institutions, legal certainty and a genuine possibility of changing governments, democratic institutions can become little more than scenery surrounding a political system whose most important decisions are made elsewhere. The most dangerous stage arrives when the ruling elite begins to believe its own propaganda. Then criticism becomes treason. Protest becomes conspiracy. An independent union becomes an enemy. An investigative journalist becomes a hostile agent. And the possibility of losing an election becomes a national catastrophe. At that point, those in power are no longer defending the state. They are defending themselves from the state and its citizens. So who is the state? The worker who pays taxes. The doctor who treats patients. The teacher who educates children. The police officer who obeys the law rather than a party instruction. The judge who decides cases without receiving a telephone call. The journalist who is free to ask uncomfortable questions. The trade unionist who is free to organize workers. The entrepreneur who does not have to pay political tribute. The pensioner who spent decades building the country. And the citizen who can vote against the government without fearing that doing so will cost his family its livelihood. That is the state. No government has the right to say: “We are the state.” The only legitimate statement is: “The citizens have temporarily entrusted us with governing their state.” When a government forgets that distinction, the task of a democratic society is not to destroy the state. It is precisely the opposite. It is to return the state to its citizens. Nebojša Aleksić President of the Union of Free Trade Unions of Serbia