НЕСХВАТЉИВА ИЗОЛАЦИЈА САВЕЗА СЛОБОДНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ

НЕСХВАТЉИВА ИЗОЛАЦИЈА САВЕЗА СЛОБОДНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ

У времену страха, компромиса и ћутања — Савез остаје доследан

У савременим политичким и друштвеним околностима Србије, Савез слободних синдиката Србије и његов председник Небојша Алексић суочавају се са парадоксалним положајем потпуне изолације.

Синдикат који доследно заступа права радника, социјалну правду и достојанство рада, нашао се на удару институционалне, политичке и медијске блокаде.

Савез је постао неприхватљив за све кључне актере друштва – од власти и парламентарне опозиције, преко етаблираних синдикалних централа, па до страних актера који делују у Србији.

Ова несхватљива изолација није последица грешака у раду Савеза, већ резултат његове доследности, аутономије и одбијања компромиса са интересним структурама које управљају политичком и друштвеном сценом.

Пружена рука која је остала у ваздуху

Од самог почетка, Савез је пружао руку сарадње:

институцијама власти,

политичким странкама,

другим синдикатима,

представницима међународне заједнице.

Та рука била је пружена у доброј вери, без ултиматума, без скривених услова — са јасним циљем: да се заједничким снагама стане у заштиту радничких права и људског достојанства.

Ипак, та рука остала је у ваздуху. Игнорисана. Прекривена тишином.

Савез као непријатна истина у систему контроле

Актуелна власт у Србији доживљава Савез као непредвидив и неконтролисан фактор. Савез одбија моделе кооптације, контролисане сарадње и компромиса на штету радника, чиме својим самим постојањем представља опасан пример да је могуће деловати слободно.

У систему стабилократије, где се политичка, синдикална и медијска сцена држе под строгом контролом — независност је највећа претња.

Последица оваквог става власти према Савезу јесте:

потпуна институционална блокада,

медијска невидљивост,

изопштавање из свих облика друштвеног дијалога.

Ћутање опозиције и компромитованост синдикалних централа

Нажалост, ни парламентарна ни ванпарламентарна опозиција нису показале спремност да подрже Савез.

Већи део опозиције рад синдиката посматра искључиво кроз призму политичке користи и могућности контроле, а не као суштинску борбу за радничка права. Савез, који одбија да буде инструмент у политичким договорима "иза затворених врата", остао је изван свих опозиционих стратегија.

Велике синдикалне централе, које су некада требале бити ослонац радничког отпора, данас су се интегрисале у постојећи систем. Њихова пасивност, компромитованост и спремност на компромисе оголеле су се у светлу постојања Савеза, који сведочи да је другачији пут могућ. Зато није изненађење што су управо те централе биле најактивније у настојању да Савез маргинализују.

Међународна заједница и избор "стабилности" уместо правде

Страни дипломатски представници, који у јавним наступима промовишу вредности демократије, у пракси често дају предност очувању "стабилности" над подршком стварним борцима за права радника. Савез, као неподобан и неконтролисан субјекат, није добио подршку међународне заједнице, јер се не уклапа у шаблоне контролисане демократије која погодује великим интересима.

Изолација као сведочанство доследности

Изолација Савеза слободних синдиката Србије није знак слабости.

То је знак храбрости. Знак доследности. Доказ да је могуће остати усправан у временима када већина пристаје на компромисе.

У времену када је конформизам постао правило, а принципијелност изузетак, Савез слободних синдиката Србије и председник Небојша Алексић остају ретки примери истрајности у борби за истину, правду и достојанство рада.

Пружили смо руку. Нису је прихватили.

Али ми нисмо пустили истину. И никада нећемо.

Позивамо све савесне раднике, грађане и организације да препознају значај ове борбе и дају свој допринос изградњи Србије у којој ће радничка права бити заштићена, а достојанство рада поново постати вредност коју сви поштују.