NESHVATLJIVA IZOLACIJA SAVEZA SLOBODNIH SINDIKATA SRBIJE

NESHVATLJIVA IZOLACIJA SAVEZA SLOBODNIH SINDIKATA SRBIJE

U vremenu straha, kompromisa i ćutanja — Savez ostaje dosledan

U savremenim političkim i društvenim okolnostima Srbije, Savez slobodnih sindikata Srbije i njegov predsednik Nebojša Aleksić suočavaju se sa paradoksalnim položajem potpune izolacije.

Sindikat koji dosledno zastupa prava radnika, socijalnu pravdu i dostojanstvo rada, našao se na udaru institucionalne, političke i medijske blokade.

Savez je postao neprihvatljiv za sve ključne aktere društva – od vlasti i parlamentarne opozicije, preko etabliranih sindikalnih centrala, pa do stranih aktera koji deluju u Srbiji.

Ova neshvatljiva izolacija nije posledica grešaka u radu Saveza, već rezultat njegove doslednosti, autonomije i odbijanja kompromisa sa interesnim strukturama koje upravljaju političkom i društvenom scenom.

Pružena ruka koja je ostala u vazduhu

Od samog početka, Savez je pružao ruku saradnje:

institucijama vlasti,

političkim strankama,

drugim sindikatima,

predstavnicima međunarodne zajednice.

Ta ruka bila je pružena u dobroj veri, bez ultimatuma, bez skrivenih uslova — sa jasnim ciljem: da se zajedničkim snagama stane u zaštitu radničkih prava i ljudskog dostojanstva.

Ipak, ta ruka ostala je u vazduhu. Ignorisana. Prekrivena tišinom.

Savez kao neprijatna istina u sistemu kontrole

Aktuelna vlast u Srbiji doživljava Savez kao nepredvidiv i nekontrolisan faktor. Savez odbija modele kooptacije, kontrolisane saradnje i kompromisa na štetu radnika, čime svojim samim postojanjem predstavlja opasan primer da je moguće delovati slobodno.

U sistemu stabilokratije, gde se politička, sindikalna i medijska scena drže pod strogom kontrolom — nezavisnost je najveća pretnja.

Posledica ovakvog stava vlasti prema Savezu jeste:

potpuna institucionalna blokada,

medijska nevidljivost,

izopštavanje iz svih oblika društvenog dijaloga.

Ćutanje opozicije i kompromitovanost sindikalnih centrala

Nažalost, ni parlamentarna ni vanparlamentarna opozicija nisu pokazale spremnost da podrže Savez.

Veći deo opozicije rad sindikata posmatra isključivo kroz prizmu političke koristi i mogućnosti kontrole, a ne kao suštinsku borbu za radnička prava. Savez, koji odbija da bude instrument u političkim dogovorima "iza zatvorenih vrata", ostao je izvan svih opozicionih strategija.

Velike sindikalne centrale, koje su nekada trebale biti oslonac radničkog otpora, danas su se integrisale u postojeći sistem. Njihova pasivnost, kompromitovanost i spremnost na kompromise ogolele su se u svetlu postojanja Saveza, koji svedoči da je drugačiji put moguć. Zato nije iznenađenje što su upravo te centrale bile najaktivnije u nastojanju da Savez marginalizuju.

Međunarodna zajednica i izbor "stabilnosti" umesto pravde

Strani diplomatski predstavnici, koji u javnim nastupima promovišu vrednosti demokratije, u praksi često daju prednost očuvanju "stabilnosti" nad podrškom stvarnim borcima za prava radnika. Savez, kao nepodoban i nekontrolisan subjekat, nije dobio podršku međunarodne zajednice, jer se ne uklapa u šablone kontrolisane demokratije koja pogoduje velikim interesima.

Izolacija kao svedočanstvo doslednosti

Izolacija Saveza slobodnih sindikata Srbije nije znak slabosti.

To je znak hrabrosti. Znak doslednosti. Dokaz da je moguće ostati uspravan u vremenima kada većina pristaje na kompromise.

U vremenu kada je konformizam postao pravilo, a principijelnost izuzetak, Savez slobodnih sindikata Srbije i predsednik Nebojša Aleksić ostaju retki primeri istrajnosti u borbi za istinu, pravdu i dostojanstvo rada.

Pružili smo ruku. Nisu je prihvatili.

Ali mi nismo pustili istinu. I nikada nećemo.

Pozivamo sve savesne radnike, građane i organizacije da prepoznaju značaj ove borbe i daju svoj doprinos izgradnji Srbije u kojoj će radnička prava biti zaštićena, a dostojanstvo rada ponovo postati vrednost koju svi poštuju.