Није проблем што Миша Божић вређа мене.

Није проблем што Миша Божић вређа мене. Проблем је што човек који се представља као синдикалац нема политичку културу да разуме да је синдикална борба постојала и пре њега, и да се према људима који су је водили не односи као кафански насилник. Миша Божић је данас лице и наличје онога у шта је УСС „Слога" претворена. Слога у ЈКП ГСП Београд није настала оног дана када је он одлучио да себе доживи као великог синдикалца. Пре њега су за ту Слогу људи гинули — трпели притиске, нападе, претње, премештаје, полицијске позиве и јавне обрачуне са моћницима, у далеко тежем времену када о томе није било лако ни проговорити. То поштовање Миша Божић нема. Зато није највећи проблем што је Миша политички неедукован. Већи проблем је што му Жељко Веселиновић није објаснио неке основне ствари: да синдикална историја не почиње од повереника који данас глуми храброст на мрежама, да се синдикална борба не своди на увреде и лојалистичко брањење вође, и да се људи који су за Слогу нешто урадили не третирају као потрошна роба. Али како да му то објасни Жељко, када је управо то његов стил? Искористи човека, узми шта ти треба, па га пусти низ воду. Док си користан — добар си. Када престанеш — постајеш „опструктиван" и „проблематичан". Миша данас говори оно што Жељко не сме да каже лично: повереник се истура напред, вођа остаје иза завесе. Само наивни Миша не види да је у том систему он следећи на продају. Данас брани вођу — сутра ће, ако затреба, и сам бити пуштен низ воду. Зато ово није лична свађа. Ово је слика једног синдикалног пропадања: некада борци за Јуру, данас сендвичи за Ђуру. Од одбране радника до пратње сваке власти која им тренутно одговара. Синдикална борба није кафанска туча. Синдикална борба је одговорност, знање, храброст, памћење и поштовање према онима који су је водили пре тебе. Управо тога код Мише Божића и Жељка Веселиновића нема ни у траговима.

Небојша Алексић, председник Савеза слободних синдиката Србије

Не проблема в том, что Миша Божич оскорбляет меня.

Проблема в том, что человек, который представляет себя профсоюзным деятелем, не имеет политической культуры, чтобы понять: профсоюзная борьба существовала и до него, и к людям, которые её вели, нельзя относиться как к участнику кабацкой драки. Миша Божич сегодня — лицо и изнанка того, во что превращена УСС «Слога». «Слога» в ЈКП ГСП Белград возникла не в тот день, когда он решил считать себя великим профсоюзником. До него за эту «Слогу» люди жертвовали собой — терпели давление, нападки, угрозы, переводы, вызовы в полицию и публичные столкновения с влиятельными людьми, в куда более тяжёлое время, когда об этом было непросто даже заговорить. Этого уважения у Миши Божича нет. Поэтому главная проблема не в том, что Миша политически необразован. Большая проблема в том, что Желько Веселинович не объяснил ему элементарных вещей: что профсоюзная история не начинается с доверенного лица, изображающего сегодня смелость в соцсетях; что профсоюзная борьба не сводится к оскорблениям и лояльной защите лидера; и что людей, которые что-то сделали для «Слоги», не используют как расходный материал. Но как Желько объяснит ему это, если именно таков его собственный стиль? Использовать человека, взять нужное и пустить его по течению. Пока ты полезен — ты хорош. Как только перестаёшь — становишься «обструктивным» и «проблемным». Миша сегодня говорит то, что Желько не смеет сказать лично: доверенное лицо выставляют вперёд, а лидер остаётся за кулисами. Только наивный Миша не видит, что в этой системе он следующий на продажу. Сегодня он защищает лидера — а завтра, если понадобится, его самого пустят по течению. Поэтому это не личная ссора. Это картина профсоюзного распада: когда-то борцы за «Юру», сегодня сэндвичи для Джуро. От защиты работников до обслуги любой власти, которая им в данный момент выгодна. Профсоюзная борьба — это не кабацкая драка. Профсоюзная борьба — это ответственность, знание, смелость, память и уважение к тем, кто вёл её до тебя. Именно этого у Миши Божича и Желько Веселиновича нет и в помине.

Небойша Алексич, председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

The problem is not that Miša Božić insults me.

The problem is that a man who presents himself as a trade unionist lacks the political culture to understand that trade union struggle existed before him, and that the people who led it are not to be treated like targets in a tavern brawl. Miša Božić today is the face and the reverse side of what USS Sloga has been turned into. Sloga in JKP GSP Belgrade did not begin on the day he decided to see himself as a great trade unionist. Before him, people put everything on the line for that Sloga — they endured pressure, attacks, threats, transfers, police summons and public confrontations with powerful figures, in a far harder time when it was not even easy to speak of such things. That respect is what Miša Božić lacks. So the biggest problem is not that Miša is politically uneducated. The bigger problem is that Željko Veselinović failed to explain a few basic things to him: that trade union history does not begin with a local representative performing courage on social media; that union struggle is not reduced to insults and loyalist defense of a leader; and that people who have done something for Sloga are not treated as disposable material. But how could Željko explain that to him, when this is precisely his own style? Use a man, take what you need, then let him sink. While you are useful, you are good. The moment you are not, you become "obstructive" and "problematic." Today Miša says what Željko does not dare say himself: the representative is pushed to the front while the leader stays behind the curtain. Only the naive Miša fails to see that in this system he is the next to be sold. Today he defends the leader — tomorrow, if need be, he too will be cast overboard. This, then, is not a personal quarrel. It is the picture of a trade union's decline: once fighters for Jura, today sandwiches for Đuro. From defending workers to trailing after whatever authority suits them at the moment. Trade union struggle is not a tavern brawl. Trade union struggle is responsibility, knowledge, courage, memory and respect for those who led it before you. That is precisely what Miša Božić and Željko Veselinović do not have even a trace of.

Nebojša Aleksić, President of the Union of Free Trade Unions of Serbia