ОТВОРЕНО ПИСМО ЖЕЉКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ, ПРЕДСЕДНИКУ УЈЕДИЊЕНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ СЛОГА

Није проблем када се не слажемо. Проблем настаје када се на критику не одговара аргументима, већ увредама и омаловажавањем. Када неко сматра да је једино мерило вредности број чланова, а не доследност у заштити радничких права, онда се поставља једно једноставно питање: да ли је то заиста синдикализам? Ако важи правило да већи има право да ућутка мањег, шта онда спречава да исту логику неко сутра примени и према њему? Да ли би прихватио да му неко каже: „Ви сте мањи од нас, немате право да говорите”? Такав приступ није синдикална солидарност. То је логика силе. А управо је логика да јачи одлучује, а слабији ћути, годинама слабила раднички покрет. Јавно понашање овакве врсте с правом се може окарактерисати као арогантно, нетолерантно према критици и недоследно – а то нису увреде, већ описи поступака које читаоци сами могу да процене. Занимљиво је и то да све критике које Жељко Веселиновић упућује Савезу слободних синдиката Србије – да смо „ћаци синдикат”, да „флертујемо са влашћу” или да смо „синдикат од двоје људи” – са пуним правом могу њему упутити и Савез самосталних синдиката Србије и Уједињени грански синдикати „Независност”. Пре него што упире прст у друге, било би добро да прво одговори на иста питања која поставља нама. Синдикати не морају бити у истој организацији да би сарађивали. Могу да имају различите ставове, али када су угрожена права радника, цивилизацијски је да делују заједно. Сујета никада није донела корист радницима. Зато бих свакоме ко на критику одговара увредама поручио: достојанство се не брани омаловажавањем других, већ снагом аргумената и доследношћу у борби за права радника.

Алексић Небојша, председник Савеза слободних синдиката Србије

ОТКРЫТОЕ ПИСЬМО ЖЕЛЬКО ВЕСЕЛИНОВИЧУ, ПРЕДСЕДАТЕЛЮ ОБЪЕДИНЁННЫХ ПРОФСОЮЗОВ СЕРБИИ СЛОГА

Не проблема в том, что мы не согласны друг с другом. Проблема возникает тогда, когда на критику отвечают не аргументами, а оскорблениями и пренебрежением. Если кто-то считает, что единственным мерилом ценности является число членов, а не последовательность в защите прав трудящихся, возникает простой вопрос: действительно ли это профсоюзная деятельность? Если действует правило, что более крупный вправе заставить замолчать более мелкого, то что помешает завтра применить ту же логику против него самого? Согласился бы он услышать в свой адрес: «Вы меньше нас, у вас нет права голоса»? Такой подход — это не профсоюзная солидарность. Это логика силы. А именно логика, при которой сильный решает, а слабый молчит, годами ослабляла рабочее движение. Подобное публичное поведение с полным основанием можно охарактеризовать как высокомерное, нетерпимое к критике и непоследовательное — и это не оскорбления, а описание поступков, которые читатели могут оценить сами. Примечательно также, что все обвинения, которые Желько Веселинович адресует Союзу свободных профсоюзов Сербии — что мы «карманный профсоюз», «заигрываем с властью» или являемся «профсоюзом из двух человек», — с полным правом могут быть адресованы ему самому со стороны Союза самостоятельных профсоюзов Сербии и Объединённых отраслевых профсоюзов «Независность». Прежде чем указывать пальцем на других, было бы правильно сначала ответить на те же вопросы, которые он задаёт нам. Профсоюзам не обязательно состоять в одной организации, чтобы сотрудничать. У них могут быть разные позиции, но когда права трудящихся под угрозой, совместные действия — это требование цивилизованности. Тщеславие никогда не приносило пользы трудящимся. Поэтому всем, кто отвечает на критику оскорблениями, я хотел бы сказать: достоинство защищают не унижением других, а силой аргументов и последовательностью в борьбе за права трудящихся.

Алексич Неболша, председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

OPEN LETTER TO ŽELJKO VESELINOVIĆ, PRESIDENT OF THE UNITED TRADE UNIONS OF SERBIA SLOGA

Disagreement is not the problem. The problem arises when criticism is met not with arguments, but with insults and contempt. When someone believes that the sole measure of worth is the number of members, rather than consistency in defending workers' rights, one simple question arises: is that really trade unionism? If the rule is that the bigger has the right to silence the smaller, what then stops someone from applying the same logic to him tomorrow? Would he accept being told: "You are smaller than us, you have no right to speak"? Such an approach is not trade union solidarity. It is the logic of force. And it is precisely this logic — that the strong decide and the weak stay silent — that has weakened the labor movement for years. Public conduct of this kind can rightly be described as arrogant, intolerant of criticism, and inconsistent — these are not insults but descriptions of behavior that readers can judge for themselves. It is also worth noting that every accusation Željko Veselinović directs at the Free Trade Union Confederation of Serbia — that we are a "puppet union," that we "flirt with the authorities," or that we are "a union of two people" — could, with full justification, be directed back at him by the Confederation of Autonomous Trade Unions of Serbia or by the United Branch Trade Unions "Nezavisnost." Before pointing fingers at others, it would be worth answering the same questions he poses to us. Trade unions do not need to belong to the same organization to cooperate. They may hold different positions, but when workers' rights are threatened, acting together is simply a matter of civilized conduct. Vanity has never benefited workers. So to anyone who answers criticism with insults, I would say this: dignity is not defended by belittling others, but by the strength of one's arguments and consistency in the fight for workers' rights.

Nebojša Aleksić, President of the Free Trade Union Confederation of Serbia