ПРОКЛЕТСТВО ДВЕ СРБИЈЕ: КАД СЕ ПОДЕЛЕ ПРОГЛАШАВАЈУ ПАТРИОТИЗМОМ

Србија се поново гура у стару и опасну замку: поделу на две Србије, два табора, две истине, две војске, две непомирљиве стране. Као да историја није довољно пута показала куда воде српске свађе, српско нејединство и уверење да политички противник није противник, већ непријатељ кога треба поразити, понизити или уништити. То је српско проклетство које траје вековима. Од Косовског боја и свађа српских великаша, преко династичких подела Карађорђевића и Обреновића, преко трагичног братоубилачког сукоба партизана и четника, па све до савремених подела на „првосрбијанце“ и „другосрбијанце“, Србија стално изнова троши снагу на унутрашње сукобе. А да не говоримо о територијалним поделама: Шумадинци, Крајишници, Црногорци, Војвођани, Босанци, Јужњаци, Косовци, Македонци, Румуни, Бугари — и, наравно, оно најопасније и најпогрдније: да су сви који нису Београђани примитивци. То није политика. То је отров који разара народ изнутра. Такве поделе никада нису биле само наше унутрашње питање. Велике силе и њихове агентуре, које су кроз историју имале политичке, економске и геостратешке интересе на Балкану, увек су у српским свађама виделе нашу највећу слабост. Те слабости су користиле, подстицале и продубљивале како би што више расточиле српско национално биће. Историјски гледано, постојали су Срби православци, Срби мухамеданци и Срби католици. Многи историчари различито тумаче процесе формирања модерних националних идентитета на Балкану, али је неспорно да су политички, верски и геополитички сукоби дубоко утицали на њихов развој. За Србију је то опомена да неслога, унутрашње поделе и одрицање од сопственог националног јединства могу имати далекосежне последице. Нормално је да различито мислимо. Нормално је да постоје власт и опозиција. Нормално је да постоје левица, десница, центар, синдикати, странке, покрети, студенти, радници, интелектуалци и обични људи са различитим погледима на будућност Србије. Али није нормално да се због тих разлика разара држава. Народ и држава морају увек бити изнад сваке странке, сваког лидера, сваког покрета и сваке политичке амбиције. Када политичке свађе постану важније од народа, када борба за власт постане важнија од опстанка државе, када се грађани Србије деле на пожељне и непожељне, на „наше“ и „њихове“, на Београђане и провинцију, на патриоте и издајнике, онда политика престаје да служи држави. Савез слободних синдиката Србије сматра да је дужност свих политичких актера да чувају државу и народ изнад сваког партијског интереса. Само Србија која је способна да прихвати различита мишљења, а да истовремено сачува национално јединство и институције, може бити снажна, слободна и достојанствена.

Алексић Небојша председник Савеза слободних синдиката Србије

ПРОКЛЯТИЕ ДВУХ СЕРБИЙ: КОГДА РАСКОЛ ОБЪЯВЛЯЮТ ПАТРИОТИЗМОМ

Сербию вновь пытаются втянуть в старую и опасную ловушку — разделить её на две Сербии, два лагеря, две истины и две непримиримые стороны. История уже много раз показывала, к чему приводят сербские раздоры, отсутствие единства и убеждение, что политический оппонент — не соперник, а враг. Это сербское проклятие длится веками. От Косовской битвы и распрей сербской знати, через династическое соперничество Карагеоргиевичей и Обреновичей, через трагический братоубийственный конфликт между партизанами и четниками, до современных политических разделений — Сербия вновь и вновь расходует свои силы на внутренние конфликты. Не стоит забывать и о региональных разделениях: шумадийцы, краишники, черногорцы, воеводинцы, боснийцы, жители юга, Косова, Северной Македонии, румыны, болгары. Подобные ярлыки и взаимное унижение никогда не укрепляли государство. Такие расколы никогда не были исключительно внутренним делом Сербии. Крупные державы и их структуры, имевшие политические, экономические и геостратегические интересы на Балканах, всегда рассматривали сербские внутренние конфликты как слабость, которую можно использовать и углублять. Исторически существовали православные сербы, сербы-мусульмане и сербы-католики. Учёные по-разному оценивают процессы формирования современных национальных идентичностей на Балканах, однако очевидно, что политические, религиозные и геополитические конфликты сыграли в них значительную роль. Для Сербии это должно оставаться историческим уроком. Различие во мнениях естественно. Естественно существование власти и оппозиции, левых и правых взглядов, профсоюзов, партий, общественных движений, студентов и рабочих. Но ненормально разрушать государство из-за политических различий. Народ и государство всегда должны стоять выше партийных интересов. Только Сербия, способная сохранить единство, уважая различие мнений и укрепляя свои институты, может быть сильной, свободной и достойной.

Алексич Небойша Председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

THE CURSE OF TWO SERBIAS: WHEN DIVISION IS PRESENTED AS PATRIOTISM

Serbia is once again being drawn into an old and dangerous trap: the division of the country into two Serbias, two camps, two truths and two irreconcilable sides. History has repeatedly shown where internal quarrels, disunity and the belief that political opponents are enemies rather than fellow citizens can lead. This Serbian curse has lasted for centuries. From the Battle of Kosovo and the disputes among Serbian nobles, through the dynastic rivalry between the Karađorđević and Obrenović families, the tragic conflict between Partisans and Chetniks, and today's political divisions, Serbia has too often exhausted its strength in internal conflict. There are also regional divisions and stereotypes: people from Šumadija, Krajina, Montenegro, Vojvodina, Bosnia, southern Serbia, Kosovo, North Macedonia, Romanians, Bulgarians, and even the insulting notion that everyone outside Belgrade is somehow inferior. Such divisions weaken society rather than strengthen it. These divisions have never been solely Serbia's internal affair. Great powers and the networks serving their political, economic and strategic interests in the Balkans have often viewed Serbian internal conflicts as weaknesses that could be exploited and intensified. Historically there were Orthodox Serbs, Muslim Serbs and Catholic Serbs. Historians hold different views about the development of modern national identities in the Balkans, but there is broad agreement that political, religious and geopolitical conflicts profoundly influenced those processes. For Serbia, this should serve as a reminder of the long-term consequences of internal division. It is natural for people to think differently. It is natural to have governments and opposition, political parties, trade unions, social movements, students, workers and citizens with different political beliefs. What is not natural is allowing those differences to destroy the state. The people and the state must always stand above party interests. Only a Serbia capable of respecting different opinions while preserving national unity and strong institutions can remain strong, free and dignified.

Nebojša Aleksić President of the Confederation of Free Trade Unions of Serbia