Веселиновић и феномен „опозиционог канибализма“

Што Жељко Веселиновић има мање да каже о раду, синдикату и резултатима, то више говори о људима. Његови наступи одавно нису синдикална расправа — то је представа у којој се противник не побеђује, него исмева. Изрази попут „предузеће тата и син“, „патологија“, „Наполеони и Елвис“ нису аргументи. То је језик доминације оних који су остали без аргумената. Када човек нема шта да покаже, почиње да показује прстом. Подсмех има своју функцију: да окупи сопствену групу, да поручи да је вођа још увек главни и да сакрије оно што се најтеже крије — страх да ауторитет који се не потврђује радом полако нестаје. Али ово није прича о једном човеку. Веселиновић је симптом ширег процеса који се може назвати опозициони канибализам. У првој фази постоје „хероји“, „првоборци“ и заједништво против режима. У другој долазе професионализација, борба за фотеље, медијски простор и ресурси. У трећој почиње чишћење сопствених сабораца — исмевање, маргинализација и јавно уништавање оних који подсећају како је све почело. Разлог је једноставан. Стари борци носе морални легитимитет који се не може купити, наследити ни накнадно прогласити. Зато их треба прогласити лудима, смешнима, небитнима — „патологијом“. Лакше је човека исмејати него изаћи на чистину чињеница. То је идентификација са агресором. Многи који су године провели борећи се против логике власти, на крају су усвојили исту логику: ко није под контролом, мора бити уништен. Зато Веселиновић није изузетак. Он је само гласнија, нервознија и грубља верзија истог процеса — опозиција која је постала копија система који је требало да мења. А када покрет изгуби суштину и претвори се у каријеру, највећи непријатељи му постају они који памте шта је тај покрет једном требало да буде. Њих не може да победи, па покушава да их исмеје. И управо то исмевање је његово признање.

Алексић Небојша председник Савеза слободних синдиката Србије

Веселинович и феномен «оппозиционного каннибализма»

Чем меньше Желько Веселиновичу есть что сказать о работе, профсоюзе и результатах, тем больше он говорит о людях. Его выступления давно перестали быть профсоюзной дискуссией — это спектакль, в котором противника не побеждают, а высмеивают. Выражения вроде «предприятие отец и сын», «патология», «Наполеоны и Элвисы» — это не аргументы. Это язык доминирования тех, у кого аргументы закончились. Когда человеку нечего показать, он начинает показывать пальцем. У насмешки есть своя функция: сплотить собственную группу, дать понять, что лидер всё ещё главный, и скрыть то, что скрыть труднее всего — страх, что авторитет, не подтверждённый делом, постепенно исчезает. Но это история не об одном человеке. Веселинович — симптом более широкого процесса, который можно назвать оппозиционным каннибализмом. На первом этапе есть «герои», «первые борцы» и единство против режима. На втором приходят профессионализация, борьба за кресла, медиапространство и ресурсы. На третьем начинается зачистка собственных соратников — высмеивание, маргинализация и публичное уничтожение тех, кто напоминает, как всё начиналось. Причина проста. Старые борцы обладают моральной легитимностью, которую нельзя купить, унаследовать или объявить задним числом. Поэтому их нужно объявить сумасшедшими, смешными, незначительными — «патологией». Высмеять человека легче, чем выйти на чистое поле фактов. Это идентификация с агрессором. Многие, кто годами боролся против логики власти, в итоге переняли ту же логику: кто не под контролем — должен быть уничтожен. Поэтому Веселинович не исключение. Он лишь более громкая, более нервная и более грубая версия того же процесса — оппозиция, ставшая копией системы, которую должна была менять. А когда движение теряет суть и превращается в карьеру, его главными врагами становятся те, кто помнит, чем это движение когда-то должно было быть. Победить их он не может, поэтому пытается высмеять. И именно это высмеивание — его признание.

Алексич Небойша председатель Союза свободных профсоюзов Сербии

Veselinović and the Phenomenon of “Opposition Cannibalism”

The less Željko Veselinović has to say about work, the union and results, the more he has to say about people. His public appearances stopped being a trade union debate long ago — they are a performance in which the opponent is not defeated, but mocked. Phrases like “father and son enterprise,” “pathology,” “Napoleons and Elvises” are not arguments. They are the language of domination used by those who have run out of arguments. When a man has nothing to show, he starts pointing fingers. Ridicule serves a purpose: to rally one’s own group, to signal that the leader is still in charge, and to conceal what is hardest to conceal — the fear that authority not confirmed by work is slowly disappearing. But this is not a story about one man. Veselinović is a symptom of a wider process that can be called opposition cannibalism. In the first phase there are “heroes,” “first fighters” and unity against the regime. In the second come professionalization, the contest for seats, media space and resources. In the third begins the purge of one’s own comrades — ridicule, marginalization and the public destruction of those who remind everyone how it all began. The reason is simple. Old fighters carry a moral legitimacy that cannot be bought, inherited or declared after the fact. So they must be declared insane, ridiculous, irrelevant — “pathological.” It is easier to mock a man than to step onto the open ground of facts. This is identification with the aggressor. Many who spent years fighting against the logic of power eventually adopted that same logic: whoever is not under control must be destroyed. That is why Veselinović is no exception. He is merely a louder, more nervous and cruder version of the same process — an opposition that has become a copy of the system it was meant to change. And when a movement loses its substance and turns into a career, its greatest enemies become those who remember what that movement was once supposed to be. He cannot defeat them, so he tries to mock them. And that mockery is his confession.

Aleksić Nebojša President of the Confederation of Free Trade Unions of Serbia