ЖЕЉКО, КО ЈЕ ПЛАТИО РАДНИЧКУ ПАРТИЈУ — И КО ПЛАЋА ДЕДИЊЕ?

Жељко Веселиновић је приликом покретања Радничке партије јавно тврдио да УСС „Слога“ има између 70.000 и 80.000 чланова и најављивао да ће 10.000 потписа потребних за регистрацију странке бити прикупљено „у рекордном року“. Уместо рекордног рока, сам Веселиновић је касније саопштио да је прикупљање потписа трајало 379 дана. Ту почиње проста математика. Савез слободних синдиката Србије је, на основу јавно доступних финансијских података и процене прихода од чланарина, раније изнео процену да је број стварно финансијски активних чланова „Слоге“ много ближи реду величине од око 3.000 него десетинама хиљада. То није службено утврђен број. То је процена. А процена се веома лако обара: објавите колико чланова редовно плаћа чланарину и колики су укупни годишњи приходи „Слоге“ од чланарина. Међутим, затим долази много озбиљније питање — новац потребан за оснивање Радничке партије. За оснивање политичке странке потребно је најмање 10.000 оснивача са овереним потписима. Сам Веселиновић је након регистрације Радничке партије јавно изјавио да је читав процес регистрације коштао између 35.000 и 40.000 евра. Ко је то платио? Радничка партија је тек решењем од 27. априла 2026. године уписана у Регистар политичких странака под бројем 136. Према Закону о политичким странкама, политичка странка стиче статус правног лица даном уписа у Регистар. То значи да током прикупљања потписа 2024. и 2025. године Радничка партија није могла да плаћа те трошкове у своје име као регистровано правно лице, јер као правно лице још није постојала. Зато питамо: Ко је плаћао? Физичка лица? Која? Да ли је плаћао УСС „Слога“? Са којег рачуна и по ком правном и књиговодственом основу? Синдикат и политичка странка нису једно правно лице само зато што им је председник исти човек. После регистрације Радничке партије закон је још јаснији. Члан 12 Закона о финансирању политичких активности изричито забрањује финансирање политичког субјекта од стране синдиката. Члан 9 истог закона прописује да прилог није само новац. Прилог може бити поклон, бесплатна услуга или услуга пружена под условима који одступају од тржишних. Члан 13 забрањује давање прилога политичком субјекту преко трећег лица и прикривање идентитета даваоца или износа прилога. Закон такође прописује да се давање чија вредност на годишњем нивоу пређе једну просечну месечну зараду јавно објављује на интернет страници политичког субјекта у року од осам дана. И зато долазимо до другог питања: Ко плаћа просторије на адреси Рајка Митића 14а на Дедињу, које су у јавности представљене као простор „Слоге“ и Радничке партије? Ако их плаћа Радничка партија — из којих прихода? Ако их плаћа УСС „Слога“ — шта тачно плаћа синдикат и по ком основу политичка странка користи простор чије трошкове сноси синдикална организација? Ако је простор бесплатно или по нетржишној цени уступљен Радничкој партији — ко га је уступио и како је то евидентирано? Ако постоји спонзор — ко је спонзор? То није трач. То није приватна ствар. Финансирање политичке организације је питање јавног интереса. Савез слободних синдиката Србије ће зато надлежним органима Републике Србије, који располажу релевантном документацијом, упутити захтеве у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Тражићемо документацију којом државни органи располажу о поступку регистрације, финансијском извештавању и другим релевантним чињеницама које по закону могу бити доступне јавности. Закон о слободном приступу информацијама омогућава грађанима и правним лицима да од органа јавне власти траже информације и документа којима ти органи располажу. Паралелно са тим, Савез ће извршити анализу јавно доступних финансијских података, података о рачунима, годишњих финансијских извештаја, расположивих података АПР-а, НБС-а и извештаја и евиденција надлежних институција. Где јавни подаци отворе основано питање, од надлежних државних органа тражићемо да изврше проверу у оквиру својих законских овлашћења. Јер новац оставља траг. Законита уплата има платиоца. Законита исплата има примаоца. Закуп има уговор. Донација има даваоца. Бесплатно уступање простора има власника и вредност. Политички субјекти имају законом прописане обавезе евидентирања и извештавања, а Агенција за спречавање корупције има законска овлашћења за контролу њиховог финансирања. И ту долазимо до најважнијег питања. Није кључно само ко је платио 35.000 или 40.000 евра. Није кључно ни ко плаћа једну канцеларију на Дедињу. Кључно питање је: Да ли иза тог новца постоји финансијер који сутра очекује политички или синдикални утицај? Да ли неко финансира политичку и синдикалну инфраструктуру да би сутра, преко Радничке партије или УСС „Слога“, стицао утицај на носиоце јавних функција, државне институције, јавна предузећа или одлуке Републике Србије? Ко финансира политички субјект има право да буде предмет јавног интересовања. А када би прикривени финансијер покушавао да новцем истовремено стекне политички и синдикални утицај у институцијама државе, то више не би било само питање синдикалне политике или страначког финансирања. То би било питање интегритета институција Републике Србије и питање од значаја за националну безбедност Србије. Посебно зато што Закон о финансирању политичких активности забрањује финансирање политичких субјеката од стране страних држава и страних физичких и правних лица, уз законом прописане изузетке, као и прикривање извора финансирања. Зато, Жељко, питања остају једноставна: Ко је платио оснивање Радничке партије? Ко је финансирао прикупљање и оверу 10.000 потписа? Ко данас плаћа Дедиње? Да ли УСС „Слога“ плаћа било који трошак који користи Радничка партија? Ако плаћа — по ком правном основу? Ако постоје спонзори — ко су? Шта су дали? Колико су дали? И шта заузврат очекују? У јавности постоје спекулације да су структуре блиске СНС-у помогле у прикупљању потписа за Радничку партију. Савез то не проглашава чињеницом без доказа. Али управо зато тражимо документа. Јер остаје очигледна противречност: тврдити да „Слога“ има десетине хиљада чланова, најавити да ће потписи бити прикупљени рекордно брзо, а онда их прикупљати 379 дана захтева објашњење. Или је стварна организациона снага „Слоге“ далеко мања од јавно представљене, или јавности није објашњена цела финансијска и организациона конструкција настанка Радничке партије. Документа на сто. Финансијски извештаји на сто. Уговор за Дедиње на сто. Имена финансијера на сто, тамо где закон налаже њихово објављивање. И тема је завршена.

Алексић Небојша председник Савеза слободних синдиката Србије

ЖЕЛЬКО, КТО ОПЛАТИЛ СОЗДАНИЕ РАБОЧЕЙ ПАРТИИ — И КТО ПЛАТИТ ЗА ДЕДИНЬЕ?

При создании Рабочей партии Желько Веселинович публично заявлял, что профсоюз «Слога» насчитывает от 70 000 до 80 000 членов и что необходимые для регистрации партии 10 000 подписей будут собраны «в рекордные сроки». В итоге, по словам самого Веселиновича, сбор подписей продолжался 379 дней. Здесь начинается простая арифметика. Союз свободных профсоюзов Сербии ранее, анализируя общедоступные финансовые данные и предполагаемые поступления от членских взносов, оценил число финансово активных членов «Слоги» примерно в 3 000 человек, а не в десятки тысяч. Это оценка, а не официально установленное число. Опровергнуть её просто: опубликовать реальное число членов, регулярно уплачивающих взносы, и годовой доход от членских взносов. Но существует более важный вопрос. Сам Веселинович заявил, что процедура создания Рабочей партии стоила примерно 35 000–40 000 евро. Кто оплатил эти расходы? Рабочая партия была зарегистрирована только 27 апреля 2026 года и именно с момента регистрации приобрела статус юридического лица. Следовательно, во время сбора подписей в 2024 и 2025 годах она не могла оплачивать расходы от своего имени как зарегистрированное юридическое лицо. Кто платил? Физические лица? Какие именно? Профсоюз «Слога»? На каком правовом и бухгалтерском основании? После регистрации партии ситуация становится ещё яснее. Закон Сербии о финансировании политической деятельности прямо запрещает финансирование политического субъекта профсоюзами. Пожертвованием считается не только денежный перевод, но также подарок, бесплатная услуга или услуга, оказанная не на рыночных условиях. Закон запрещает передавать пожертвование через третьих лиц и скрывать личность финансирующего лица или размер пожертвования. Крупные пожертвования подлежат публичному раскрытию на сайте политического субъекта. Поэтому возникает ещё один вопрос: Кто оплачивает помещение по адресу Райко Митича, 14а, Дединье? Если Рабочая партия — откуда средства? Если «Слога» — на каком основании политическая партия пользуется помещением, расходы на которое несёт профсоюз? Если помещение предоставлено бесплатно или дешевле рыночной стоимости — кто его предоставил и каким образом это отражено в финансовой документации? Если существует спонсор — кто он? Союз свободных профсоюзов Сербии направит запросы соответствующим государственным органам в соответствии с Законом о свободном доступе к информации общественного значения и затребует документы, которыми эти органы располагают и которые в соответствии с законом доступны общественности. Одновременно Союз проведёт анализ общедоступных финансовых данных, сведений о счетах, финансовой отчётности и данных государственных реестров. Там, где эти данные дадут основания для проверки, Союз обратится к компетентным государственным органам с требованием провести контроль в пределах их полномочий. Потому что движение денег оставляет документальный след. У платежа есть плательщик. У выплаты есть получатель. У аренды есть договор. У пожертвования есть даритель. У бесплатно предоставленного помещения есть собственник и экономическая стоимость. А финансирование политических субъектов находится под контролем Агентства по предотвращению коррупции. И здесь возникает главный вопрос. Дело уже не только в том, кто оплатил 35 000–40 000 евро. И не только в том, кто оплачивает один офис на Дединье. Главный вопрос заключается в следующем: существует ли финансовый покровитель, который завтра рассчитывает получить политическое или профсоюзное влияние? Может ли кто-либо, финансируя политическую или профсоюзную инфраструктуру, стремиться через Рабочую партию или «Слогу» влиять на государственные институты, государственные предприятия, должностных лиц или решения Республики Сербия? Если скрытое финансирование используется для приобретения одновременно политического и профсоюзного влияния в государственных институтах, это уже не только вопрос партийной или профсоюзной политики. Это вопрос целостности государственных институтов и вопрос, имеющий значение для национальной безопасности Республики Сербия. Поэтому вопросы остаются простыми: Кто оплатил создание Рабочей партии? Кто финансировал сбор и заверение 10 000 подписей? Кто оплачивает помещение на Дединье? Финансирует ли «Слога» расходы, которыми пользуется Рабочая партия? Если да — на каком основании? Если существуют спонсоры — кто они? Что они предоставили? Какова стоимость их помощи? И чего они ожидают взамен? В публичном пространстве существуют предположения, что структуры, близкие к СНС, помогли при сборе подписей. Мы не объявляем эти предположения фактом без доказательств. Именно поэтому мы требуем документы. Заявлять о десятках тысяч членов, обещать рекордно быстрый сбор подписей, а затем собирать их 379 дней — это противоречие, которое требует объяснения. Либо реальная организационная сила «Слоги» значительно меньше публично заявленной, либо общественности не рассказана вся финансовая и организационная история создания Рабочей партии. Документы на стол. Финансовые отчёты на стол. Договор по Дединью на стол. Имена финансирующих лиц — там, где закон требует их раскрытия, — на стол. И вопрос будет закрыт.

Алексић Небојша председник Савеза слободних синдиката Србије

ŽELJKO, WHO PAID FOR THE WORKERS’ PARTY — AND WHO IS PAYING FOR DEDINJE?

When launching the Workers’ Party, Željko Veselinović publicly claimed that the Sloga trade union had between 70,000 and 80,000 members and announced that the 10,000 signatures required to register the party would be collected “in record time.” According to Veselinović himself, the process ultimately lasted 379 days. That is where the arithmetic begins. The Confederation of Free Trade Unions of Serbia previously examined publicly available financial information and estimated that the number of financially active Sloga members may be closer to around 3,000 than to tens of thousands. That is an estimate, not an officially established figure. It is easy to disprove: publish the actual number of members regularly paying dues and the total annual income received from membership fees. There is, however, a more serious question. Veselinović himself stated that the registration process for the Workers’ Party cost approximately €35,000–€40,000. Who paid for it? The Workers’ Party was entered into the Register of Political Parties only on 27 April 2026, when it acquired legal personality as a registered political party. Therefore, while signatures were being collected during 2024 and 2025, the Workers’ Party could not have paid those expenses in its own name as a registered legal entity. So who did? Private individuals? Which individuals? USS Sloga? From which account and on what legal and accounting basis? After the Workers’ Party was registered, Serbian law became even clearer. Article 12 of the Law on Financing Political Activities expressly prohibits financing a political subject by a trade union. A contribution is not limited to cash. The law also treats gifts and services provided free of charge or under non-market conditions as contributions. The law prohibits contributions through third parties and the concealment of the identity of a donor or the amount contributed. Contributions exceeding the statutory public-disclosure threshold must also be published on the political subject’s website. That brings us to another question. Who pays for the premises at 14a Rajka Mitića Street in Dedinje? If the Workers’ Party pays — where does the money come from? If Sloga pays — on what basis is a political party using premises whose costs are covered by a trade union? If the premises are provided free of charge or below market value — who provides them and how is that benefit recorded? If there is a sponsor — who is that sponsor? The Confederation of Free Trade Unions of Serbia will submit requests to the competent public authorities under the Law on Free Access to Information of Public Importance, seeking relevant documentation held by those authorities and legally available to the public. At the same time, the Confederation will conduct an analysis of publicly available financial information, account information, financial statements and relevant public registers. Where those records raise a substantiated question, we will request that the competent state authorities conduct the appropriate review within their statutory powers. Money leaves a documentary trail. A lawful payment has a payer. A lawful disbursement has a recipient. A lease has a contract. A donation has a donor. Free use of property has an owner and an economic value. And Serbian law provides for institutional oversight of political financing by the Agency for the Prevention of Corruption. This brings us to the central question. The real issue is no longer merely who paid €35,000–€40,000. Nor is it merely who pays for one office in Dedinje. The key question is: Is there a financier who expects political or trade-union influence in return? Could a financier use support for political and trade-union infrastructure to seek influence, through the Workers’ Party or USS Sloga, over public officials, state institutions, public enterprises or decisions of the Republic of Serbia? Where concealed financing is used to acquire simultaneous political and trade-union influence within state institutions, the matter goes beyond ordinary party or union politics. It becomes an issue concerning the integrity of the institutions of the Republic of Serbia and an issue of relevance to Serbia’s national security. This is especially important because Serbian law restricts and, in a number of cases, expressly prohibits particular sources of political financing, including financing by trade unions and by foreign states and foreign natural or legal persons, subject to the statutory exceptions. So, Željko, the questions remain simple: Who paid for the creation of the Workers’ Party? Who financed the collection and certification of the 10,000 signatures? Who pays for the Dedinje premises? Does USS Sloga cover any expense from which the Workers’ Party benefits? If so, on what legal basis? If sponsors exist — who are they? What did they provide? What was its value? And what do they expect in return? There has been public speculation that structures close to SNS assisted with the collection of signatures for the Workers’ Party. The Confederation does not present that allegation as fact without evidence. That is precisely why we are asking for documents. Claiming tens of thousands of trade-union members, promising record-speed collection of signatures and then spending 379 days collecting them creates an obvious contradiction that requires an explanation. Either Sloga’s real organizational strength is substantially smaller than publicly presented, or the public has not yet been told the complete financial and organizational story behind the creation of the Workers’ Party. Put the documents on the table. Put the financial records on the table. Put the Dedinje agreement on the table. Put the names of financiers on the table wherever the law requires their disclosure. And the matter is closed.

Алексић Небојша председник Савеза слободних синдиката Србије